29-III-2026.
Изборни дан у десет ситних општина. Чак 150 ћација из Зрењанина, са све председником општине и директорима јавних предузећа, већ данима су дежурни у Кули, о нашем трошку, јер ето Кула не сме да падне. Новост на овим изборима је што се више апсолутно не разликује мурија од набилдованих ћаци батинаша (снимљен је и „пајкан“ са наногвицом (!)), изгледају исто, понашају се исто и командује им се из истог центра. Наравно да је пиздек победио са 10:0, друго није ни долазило у обзир, али на силу, баш у тој Кули је победио са 50,22% - а украли су сигурно више него што је разлика.
Но, нисмо провели дан читајући вести, у ствари их је мање и било него кад су прошли пут били избори у три општине или пре тога у две. Ноћас смо померили сатове, а мени се баш нешто није спавало, и у ствари сам био будан до 2:15, пардон, 3:15, што сам тог тренутка и сметнуо с ума, сетио се кад сам легао, хм, како ћу постићи да се довољно наспавам да одемо до Београда и назад. Испало је да сам ипак лепо заспао и одспавао неких 6-7 сати, да смо стигли и да ручамо и попијемо пола кафе (она целу, раније је легла и устала). Чак сам направио нову смешу за прање пенџера у колима, сад са чесмовачом, и заменио регистрациону налепницу, све на време. Кренули смо око 13:10, време облачно али суво... до пред Дунав. А тамо, улазимо у облак. Магла, кишица, температура са 13 одмах сишла на 10.
У лифту неко двоје иду са нама до четвртог спрата. Онда проговори оно краткодлако, ах, ипак њих две. Фризура и остало, ма као Брбана, само глас ипак женскији.
Тања се баш обрадовала новим сандалама, оптрчала је бар дваес кругова око кухињског острва. Температура јој је увелико спала, а и апетит јој се вратио - чак је посркала супу, онако на сламчицу као што је Лена некад (06-II-1997.). Понели смо свеже муфљузе, и наравно да је од првог одгризла само два залогаја, остало јој је апио Апи.
Лена променила гинеколога, и много јој је лакше. Овај није дилер, не покушава да је поплаши ни да јој ували још ову или ону анализу, три де ултразвук и шта све не, каже све је нормално, нема разлога да се било шта ради, можемо и да се не видимо два-три месеца, нема ту шта.
Стојан нам је теслимио новог фрајера. Шта је, пробао па му се не свиђа? Не... купио је два. Наручио једног онлајн па заборавио, отишао у дућан и купио други, и онда му јаве да су послали овог. Или је већ било касно да откаже, или га је било бламота да и покушава, платио и тог. Понудим заузврат фритезу, што смо купили још 2018. све мислећи да ће нам јако требати, деца одрастају на помфриту, па је испало да је никад нисмо ни распаковали, лакше је то у шерпици. Каже Милан „не желим да он има фритезу“. Оно, није то здраво баш.
Донесе ми Тања ону пиши-бриши црталицу, па ми да да јој нацртам нешто. Нацртам јабуку (ал' нису никако успели да је наговоре да опет каже „сок од јабука“, имају снимљено... па и рекла је и није, смандрљала штогод, ал' има интонацију), погледа, обрише и чека да јој опет нацртам нешто. Свашта сам цртао, и глисту, јежа, миша (са каблом), бар двадесет разних ствари и то све наопачке, окренуто према њој, док јој није дојадило. А и мени је понестало надахнућа...
И пустила ме чак и да одремам својих петнаестак минута, све по устаљеном реду. У повратку, изашли из кише негде код Пекабеа, и онда опет суво до куће. Вечерали (последњи комад оног ролата с кајганом и заљућеног запрженог пасуља из лименке, прва два ипо дана је била боранија као прилог), узео да радим фотке. Негде на пола, зове прво Драгана за сутра увече („кад си већ рекао да волиш да ми чујеш глас, сутра се видимо, ћао“), па одмах затим зове Нина, пече палачинке. Појавио се и Реин накратко у позадини, он и Фрејс су били на крстарењу око Јужне Америке, или само дуж обале Перуа, донели им плашије од алпаке, види се само као њоња од зверке а остало је једна пуфна са алком да може да се носи као привезак за кључеве... Ал' за то би требао повелик џеп. Иначе, опет су закачили неку медицину, биће опет мало сецкања ту и тамо, они то канда воле. Линду и Санду сам још и успео да снимим, Раја и Виолета су само протрчали кроз кадар.
После зове Го, па смо видели и Аниту, у новој хекланој јакни. Ех, дете, немаш појма која је то привилегија што ти је мама уметница, такве ствари нико нема. И, што нисам ни приметио ал има ко јесте, није се бекељила ни правила гримасе, први пут, сад је баш онако позирала и лепо изгледала, а онда тутањ код другарице. Неша је већ увелико улетео у пубертет. Преко телефона се и не примети, ал' каже Го да је већ омаљавио под пазухом, и биће и неких бркова ускоро, а и глас му се спушта. Стенли је био видно уморан, нарадио се ове недеље а није се наспавао.
И тако смо успели да их видимо све у једном дану.
Откако сам пре неки дан пронашао архиву свог некадашњег блога, кренуо сам то да убацујем, не баш све, у Бјо, где већ дође по датуму објављивања. Иде доста брзо, јер све сам то већ написао. Преформатирање текста се састоји у томе да га убацим у Бјо, па прегледам као веб страну, па ископирам то са веб стране, опет убацим у текст, и онда још једном то поновим - сво оно форматирање, крајеви пасуса итд, који су били неутралисани заменама да би упали у иксемел (то је био формат бекапа), се ту претворе у оно што треба да буду, постепено, и ето мени сировог текста. Онда само треба да поубацујем линке и још преведем на српски. Иде доста брзо, урадим два-три комада дневно, већ сам прешао целу 2011. и скоро пола 2010.
Нисмо ишли пешке, јер је време и даље усрано, она кишица је стигла довде и час пада час не пада, све је влажно и прохладно. Звали смо такси, опет 611, и опет је стао на почетку улице. Извадио сам телефон и махао, ал' јок, већ се окренуо и не гледа баш у огледало. Добро, дошао је неки минут пре најављеног, дакле чекаће, идемо ми до њега. Изобјашњавам целу збрку са кућним бројевима, и успут споменем таксистицу у женском роду, јер је исто онако виши женски глас и слична кратка фризура као код оне госпоје јуче, нећу се зезнути двапут на исти штос. Е јесам, ово је мушко. Реко разумем потпуно, и сам сам то добио сто пута док сам имао косу али не и браду...
Успут приметимо да је Браца склонио киоск. Па доста га је и дуго држао, мора да има већ 20 година откако је у пензији, па је ту прекраћивао време, а мало и помагао деци.
Да није било те збрке са таксијем, стигли бисмо пре Борчета, овако смо му видели само део леђа,фалило је 20 секунди да уђемо заједно. Све је било океј и исто као и сваки пут, опет је била прича ко је с ким ишао у разред, ко кога није познао... Бар је ракија добро ишла, мада се овог пута нисам урадио (део своје друге чаше смо пресули њој, рекао сам да ми је много). Касније сам бацио поглед на боцу, отишло пола од те литре ипо. Нисмо ни лоши, а и расположење је било добро. После кад смо прешли на вечеру (пржене кобаје и пасуљчина), још се докрајчивала та друга чаша, и прешло на вино (она, наравно, пиво... мада је скоро била за вино ал' ето кад се за њу посебно чува). Већ ближе поноћи ни не знам о чему смо то, само се примећивало како Драгана опет разголићује једно раме, као што је летос пар пута. На растанку сам и спустио руку на то и, хм, занимљив је осећај, како је то ситно.
Фотке од прошлог пута нису ни видели - њој није ни стигао имејл, њему јесте ал' је заборавио да отвори... то сам сутрадан послао, јави се она СМСом, „фотке најзад стигле, а и спортски журнал“. А да, тај видео са шраубом.
Прејео се за ручак, мада нисам појео ни цео тањир (а штета, одличан је кромпир). Јебига, још нисам сварио ни оно од синоћ. Па онда кајгана за вечеру, одлична али само додајем... Легао у 2:15, кад сам најзад сварио довољно да могу да спавам.
Нисам знао како да довољно анонимно протурим фору, познао би Бурунди мој стил, да „није истина да је Информер пустио првоаприлску буву да је АВ бацио кашику, није било па нису ни брисали, то их неко тролује, не наседајте“. Пустио сам само у расејане, са све наводницима и оградом да не звучи уверљиво.
Јунак дана је, пак, била Јелена Ризнић, која је новинарки Информера у камеру рекла „коло ћу да играм кад вас буду хапсили! Што? Зато што сте злочинци! Доказ? Добићете од Хага и од народног суда!“. Ова одмах оно строго „како се ви зовете“, а ова „шта тебе боли курац како се ја зовем!“. У року од исте вечери је Маги на расејанима окачио ову фотку.
Другог сам наставио са додавањем старих чланака из блога овде, стигао негде до јесени 2009. Предвече звала Лена, Тања била добро расположена, све океј, ал' је најбоља фора била да су смислили име за клинца, ал' прво су се као џапали око тога чија је била идеја (Милан: „добро ајде да кажемо да си ти смислила моју идеју“), па онда глумили да се као препиру око тога да ли су се договорили ко ће да нам каже или нису, све скупа извели су читаву представу око тога, и опет нисмо сазнали :). И не морамо, прво да се упознамо, кад се роди.
Увече сам мислио да ћемо скоро одустати, она као имала неке почетне симптоме прехладе, мене као помало спомињао онај кутњак, ал' ајде сад док још није озбиљно, да не буде после да три дана нисмо низашта. И, зачудо, баш нас је кренуло. После ајд да попијемо једну. Негде око треће крене ме тај зуб, а онда ми и отекне носна дупља, хоће то од ернафила... од зуба, наравно, боли лобања, цела лева плоча, од увета до темена, слепоочнице, ока. Негде тачкасто, негде као притисак. Шта ћу, чекам да прође. Намазао сам мало ДМСО и као чекао да почне да делује. Ко зна кад сам заспао, пробудио се у 14:30. Шта смо планирали за данас (тј пазар и свраћање до старе куће) се одлаже још једном.
И отишли смо тек у суботу, прво у Лидл, па у Роду (она до серекеша, ја до апотеке, из Роде нам ништа није требало) па онда до старе куће. Ништа се лоше није десило, само су руже још мало подивљале, има шипка ко шодера, и нашли смо гомилу рачуна, обавештења, реклама и, ех, обавештење од банке. Све мокро од недавних киша, што је она после стрпљиво раздвојила, поређала на под да се осуши. Грејање смо управо искључили, ал' је под још млак, таман довољно, било суво за сат-два, па је она то лепо прочитала, ја немам стрпљења да читам легалезе. Е, опет треба провера идентитета, можда су нас у међувремену заменили у породилишту. Е јебига, ко зна кад ћемо. Ал' није хића, имамо солидне резерве. Прво пролећни радови, морамо ово покресати. Да купимо опет једне виле, ту нема, и да донесемо алат да режемо - и велике маказе, и дугачку кресалицу, и тестеру, и косилицу, па полако. На месту где је била кајсија пред нашим прозором је остала рупа, ту ћемо да трпамо све то исечено, нек се компостује. Иначе је нашла неке рецепте за стартере за компост, да се одмах накрка гладних бактерија, да брже почне да трули.
Увече се чули са Нином, мало видели и девојке, опет био кукинг шоу, а углавном се и причало о кувању, нисам успевао да одржим пажњу. У недељу, пак, са Сијетљанима. Стенли је имао згоду да је неком оправио повеликог Форда, мрцина од три ипо литре, мењао пумпу за воду, што на нормалним возилима траје сат-два, овде дванаест, јер је толико завучено и толико свашта мора да се скине да се томе приђе. И још је фалила нека алатка за подешавање ланца главе, коју Жолт као има негде али не зна где, а од курцобоље не може да потражи, па је морао да се снађе код неких комшија, на зајам уз залог од 100$ (ствар иначе кошта 20), и ишао по то па после да врати, и још их частио по пиво... Али зато кад је отерао возило, овај рече да нема толико готовине. Досети се Стенли да је овај нешто причао... „примам и сребро“. Одлично. Показао нам је повелике сребрњаке што је добио, нешто да не знам да ли би потонуло до пола ове шоље на слици, па неке плочице. Жолт има да добије свој део у доларима.
Го упорно пише оне критике за Амазон, и све некако успева да добије ствари које јој и требају. Таман није могла да се сети где јој је танки фломастер... и појави јој се да баш то тестира. Истина, велико паковање од 150 комада, стигло управо док смо разговарали. Нешто 30 цм дугачко и 15 високо, пуно тих танких фломастера. Да не потрошимо сви ми док смо живи :).
Понедељак, 6. Нисам тако касно устао, легао у два, устао у осам, најзад. Након две недеље се наканио да поправим бицикл, онако како сам замишљао. Тај вијак што држи полугу педале ће увек да се одвија, он је више резерва да издржи до мајстора ако се полуга расклима. Овог пута нисам узео јачи кључ, него урадио оно како сам у теорији знао да треба, и како сам замислио, и за шта напокон имам алат: узео сам плински пламеник и добро загрејао ушицу педале, па је тако врућу добро налупао, највећим чекићем што сам нашао, на осовину. Пустио да се охлади, притегао тај завртањ, понео еос70 и правац бусодром да уплатим за телефон. Сафари је упалио, имам сад и снимак текућег мурала под надвожњаком, и илустрацију за јебену кафану Бечкерек. Фотку сам проследио и месном порталу (једном од два што још пратим, остали су ћацад), и гле сутрадан изашао и чланак, чак нису лоше ни препричали текст.
Спомиње се: 06-II-1997., Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бечкерек, Бјо, блог, Браца, Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), дежурни, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), расејани, Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, фрајер, на енглеском
30-III-2026 - 5-VII-2026