15-II-2026.
Синоћ смо прво потаманили текуће резерве, шта је већ остало - она два пива (тамни будвар), ја једно и две крушке (од по 0,04л). А онда ипак наточим још литар, па заокружимо још по једном чашицом, те смо лепо заспали. Цело вече сам нешто учестано ишао на веце - те касно кафа, те било и чорбе за вечеру, те це витамин, те пиво... ал' наставио и о свитању, коначно сам се пробудио кад ми се уз четврту пиш паузу активирао и нос. Она је навалила да све уради пре поласка - и да испече муфљузе, и да скува пасуљчину за Лену, и да испохује шницле и направи сос са печуркама за Милана (а и нама за ручак, да једемо пре поласка). Ја сам још стигао и да напржим три цедеа за кола, дремнем пре поласка, и још пар пута одем на веце, све страхујући од кишно пишног сценарија - лоше време, сипи нека досадна хладна натапача, Београђани не оду никуд, паркирам се далеко, док стигнем до вецеа фрка паника. Но, ништа од тога, киша није била нешто страшна, ал' сам возио доста споро, разне ситне пукотине на друму су промовисане у ударне рупе а не виде се кад су пуне воде, што уз нешто ветра баш не годи вожњи.
Милан је био на тренингу, таман је стигао тамо кад смо наишли, па му је Лена послала поруку да му је стигло поховано, ал' је издржао, отренирао шта је имао. Што колима на тренинг? Па, иде у ону теретану близу старог стана, та је некако најбоља, након што су испробали пар комада у крају па једна тесна, друга прохладна, он сваки час навуче неку прехладу тамо, а сад им се појавила и нека буђ, неки зли мириси, ћао.
Тања била баш добро расположена. Лице јој је опет чисто, оно мало трагова малих богиња се једва види, да не знам где је било не бих ни приметио. Појела два муфљуза, па онда јела и пасуља. Лена је прво њушила пасуљ минут-два, па тек онда узела да једе, два тањира. Ја сам опет прибегао уобичајеном трику, правио се да хоћу да одремам, на шта је Тања опет долазила да се пење на мене, користи ме као наслон, јаши ме... А онда, као и сваки пут, пусти ме да заспим, што ми баш прија, одлутам некуд и нема везе што ће то да траје десетак минута. Јер она ми дође на педаљ од носа, лупи обема шакама о кауч и унапред се весели мојој реакцији - пробудим се одједном, видим је и насмешим се, обоје срећни што се видимо.
У једном тренутку сам исправио Милана, кад је рекао „беба“ мислећи на Тању. Реко не, беба је Ленин подстанар, ово је дете. Хм, гле стварно, треба да прилагодимо терминологију.
Нисмо се чули са Нином ове недеље, претпоставили смо да је због рођендана, ал' причала је са сестрама. Елем, овај последњи кандидат се вратио са тог тамбурашког крстарења и изјавио да је размислио и да нису баш душе сродне. И на то крстарење је хтео да води неку бившу па га је одјебала, а тек Нина не би могла да одвоји целу недељу за то, све и да јој се ишло. Ленин утисак је да је до генерације, он је четири године старији и некако као да је ту између повучена нека црта, баш као што су се Нина и Го вазда нешто џапале, а она и Нина се баш добро слагале, иако је у првом случају разлика четири године а у другом девет. Ма, реко, вама је разлика две године, доказано оног дана у Волмарту.
Тешко је данас наћи мушког који би издржао дуже од месец-два, чак и само то да се редовно виђају. Ево и Вера кука, била је нашла једног па га се једва отарасила, какве праве данас.
Враћамо се, време килаво и никакво, суснежица прешла у снег. У тишини, јер последњи цеде опет није препознао, него ме све враћа да слушам Студио Бе, аха паз да оћу, није то више ни налик оном Студију Бе, а неће добацити ни до Ченте па ће онда да ме пребаци на ко зна које срање, безбедније је да га угасим. Оно снега што је падало у граду је добацило отприлике до Пекабеа, одатле танка суснежица, све мокро, асфалт се пресијава. На излазу из Ченте ме претекну двојица, и наставимо ми ту неком умереном брзином, 70-80, а то је онај прав комад где се пичи стотка кад је суво и кад покрпе рупе, које су се управо размножиле. Таман ухватимо брзину, претекне нас сву тројицу нека црна грдосија, мислим кикиндске таблице, шацометријски је могао да пичи 120-140, ко ће то знати.
Петнаестак километара касније видимо га изврнутог с десне стране на банкини, са леве неки бели ауто, мотор гурнут далеко удесно. У оба случаја кабине нетакнуте и њих седморо-осморо стоје уз друм (толико сам стигао да видим, ипак гледам куд возим, ал' госпоја гледа около), сагињу се да виде јел' тај у црном жив, не види се од надуваних јастука. Стало је већ пар њих да виде шта је и да помогну. Са муријом и амбуланцетом смо се мимоишли тек код „одмаралишта“ код Ечке.
Замара та вожња ноћу по киши, скоро нигде нема ивичне штрафте, не знаш где је десна ивица друма, нарочито кад ти долази десеторо у сусрет. Код Линглонга је било најлуђе, ту је све добро обележено, видиш и леву и десну ивицу и средину, а са тим се укрштају вертикалне пруге одсјаја фарова, три де заврзлама да ти се заврти у глави. Скретање за Мере је било једино стварно зајебано, ту сам буквално возио по сећању, јер је опет долазила колона од града, а с моје стране друма само један знак и нешто траве на троуглу око њега. Ма, овуда сам возио и прошли пут, ваљда нисам кренуо у јендек... И, сећање ме добро послужило, возио сам ипак тачно куд треба.
Пазарили у Мерету, стигли кући, кишица суснежица никако да стане. Јавили Лени да смо стигли, па сам прилегао. Паркирао телефон поред главе, и као што сам и предвидео, зове Драгана у 19:40, видимо се сутра. Е онда сам узео да урадим фотке - за протекле две недеље. Обично се за недељу накупи довољно, а сад нема шта да се види.
Фотка је снимљена кад смо после Мерета сели у кола, таман се наместило и светло и шара од трагова капи, напросто ми се свидео призор.
Са нашим Сијетљанима као и обично, нема неких вести. Неша је ипак имао нову фору:
- what do you call a dysfunctional language?
- inglitch
(исто одлично примљено на Бурундију)
Понедељак, 16. За ручак бурито од остатка (материјала, не готових, није леп кад стоји смотан) од суботе, и то испао повелик, нисам довршио, мачкама не смета љуто.
За френдз парти је решила да не идемо пешке, јер је време шмрљаво а натоварили смо се. То ми је и решило проблем обуће - за папуче још није, а кломпе ретко носим па се кожа накрутила, вероватно бих се нажуљао или бангаво ходао, дакле чарапе и ципеле. Е, за оволико може и у кломпама, од врата до таксија, од таксија до Драгане. Пар сати пре поласка, зове Нина, онако редовно. Већ смо знали да је овај тамбураш отпао, сад нам је и званично рекла, и отприлике само слегла раменима, није се баш нешто много надала. Утом зове Лена, Тања је опет спазила телефон и кренула са „Деда баба деда деда баба баба“. Убацили смо је у разговор па смо тако терали скоро до седам. Ја сам отишао да се истуширам, брзо ја то, ни десет минута, а утом се и разговор завршио.
Таксиста скоро да није знао где смо, јер је неко на броју 7 на кућу ставио број 33, према оној пренумерацији од пре четири године, за коју нико не зна и од које се ионако одустало. Но, укапирао сам па сам укључио светло на телефону и махао, приметио је. Борче нас је сустигао на самом улазу, па смо ушли заједно. Испоручили све што смо донели - и онај Кампари (већ други што нам је Стојан донео, од оног првог смо мало пробали и закључили да то није за нас), и десет јаја и кост за супу, поприличну, биће ту за петнаест тањира.
Борче је сипао и то газдачки, а мени дошло да прихватим изазов... за другу чашу је сипао још више, а за трећу сам рекао само 4мм и стварно је сипао само толико, ал' ја сам се већ био урадио. Каже да ме одавно није видела да пијем толико и том брзином, па ако ћемо право ни сам себе нисам видео. Претпостављам да нисам много срао, мада нисам био баш ни скроз присутан - нпр не сећам се шта су она и Борче расправљали, јер смо за то време Драгана и ја нешто чантрали (теме се једнако не сећам, ал' то је нормално, углавном се уопште не сећам шта се прича, кад пишем ово траје ми по два-три дана да се присетим), ни да Драгана није јела прасетину што нам је спремила (или наручила), ни да сам Борчету неколико пута добацивао „унатраг“ кад год би рекао „уназад“ (сећам се за први пут само). Нисам ништа просуо, нисам прогорео столњак, није ми чак ништа ни испало, и кад сам ишао на веце јесам се тетурао али се бар сећам да сам се лако исправљао, нисам се чак ни онако закашљао, нисам на крају ништа ни заборавио да понесем, и уредно сам и дозвао такси. Чак сам оно парче торте лепо развукао на бар петнаест минута, па нисам стигао да приметим колико је то суви вештак, она индустријска замена за замену за шлаг. Развукао дозу па прошло, њој баш није легло.
Ово не бих рачунао у помрачење, јер не изгледа да ми фали неки период ког се не сећам, мада мора да је било близу томе. Немам појма што сам прихватио изазов, ваљда ми је било досадно, а и одавно нисам, па ајде да видим како то изгледа. После каже она „одустао си од свог начела да не пијеш ако немаш јасну линију до кревета“ - „не, линија је била јасна и уредно смо стигли“. И заспао сам лепо, није ме зајебавао стомак. Ујутро нешто као мамурлук, па сам се пар пута враћао у кревет и остао у полусну до пола десет. Ал' цео дан нешто полууспаван, нисмо нешто много ни причали. Предвече, ваљда после вечере, одвалим још сат ипо дремке, оборила ме попара, шта ли. Легао у три, након што сам се довољно начитао Бакстеровог „Сплава“... хм, ако је оно претходно било папазјанија од радње сервирана уз екстравагантну физику, ово је то исто само на стероидима (и, за контру, астероидима) са још луђом физиком. Сиротињска забава је, наравно, била одложена, не ваљам ни сам себи. Но добро, једном у неколико година може и ово, да се сетим шта беше пијанство, и шта да кажем, није оставило неки утисак на мене. Ето, умем још увек ал' бре није ми донело ништа посебно, чак ни неки тренутак трансценденције, за то ипак треба бити млађи.
Среда, мање више ништа, освежио Змајчека, нешто су проредили са освежишкама око нове године а сад се накупило. Проблем ми је што вести читам у Фајерфоксу, који је постао прождрљив, и док ја поотварам сваку вест коју хоћу да прочитам, сваку у засебном језичку, он поједе толико меморије да обори машину на колена. Обично успем да дочекам да машина примети шта радим, убијем Фајерфокс и отворим га поново - он онда не учита све то испочетка, него само паркира адресе чланака и учитава их тек кад их стварно отворим. Ал' не ваља ни то, ево од сутра ћу да читам као форум - кликнем директно у списку на чланак, прочитам па се вратим на списак. Истина, списак је дужи од једне стране, па док прочитам нпр трећу страну, последњи чланак на њој је већ на пола четврте, па морам често да освежавам, идем на врх стране да видим шта се прелило са претходне, заметно је, ал' боље и то него да ми машина сваки час глави. А Фајерфокс користим јер се у њему наместила згодна комбинација филтера - и даље не видим рекламе, али видим бар видоје и фотке са инстаграма и твитера, које ми Вотерфокс филтрира. У Хромијуму се све то лепо види, јер нема ама никаквог филтера, па се у сред чланака појављују видео (!) рекламе за којекаква срања.
Бар сам отишао да испоплаћам рачуне. Овог месеца, осим струје, касни и плин, платио остало. У повратку свратио до Детелине, у одласку није могло, чак три возила су им истоварала робу истовремено, кркљанац невиђен. На серекешу није било лове, тај датум око рока за плаћање рачуна, онда је празно, као и око осмог-деветог кад лежу пензије.
Покушао да исправим нешто око мултиселекта у решеткама у Пајтону тј Дабоу, јер се појавио Ед Лиф на дописној листи за Дабо, која неким чудом још ради. Е, реко, ово је нешто што бих можда могао сам да урадим... међутим јок, то је негде дубоко у веиксу, који је писан у цеу, те сам баталио. Ал' ето, мало сам чачнуо и Пајтон, што нисам пипнуо већ месец-два, ал' нисам решио ништа. У мрз плаџеру ми тако и даље прелази на неких двадесетак наслова ниже ако сам нешто обрисао, или не освежи плејлисту након брисања... има ту неколико зврчки које као поправљам већ целу годину па ништа.
Забаву опет одложили, овог пута због пасуља... Ал' смо сели да попијемо. Нисмо претеривали, колико смо стигли за та три сата, почев од поноћи, три ипо наше чашице, таман као три нормалне. Е, то, више волим овако, урадим се таман толико да ми је лепо и да лако заспим, и не морам да се надвикујем ни да једем. Спавао до подне, а онда чорба и ђувеч. Опет, као са пасуљем, као да у укусу има по једна блага нежељена компонента, коју не успевам да изолујем, ни да препознам, као мало смета а онда и не. Хмм... но, и даље кудикамо боље од оног што је читала да се сад сервира по Америци, шта тамо раде са храном...
Спавао до подне, па онда поподне нисам, много би било. Завршио Бакстеров „Сплав“... па, оно, види се да му је први, оно кад си пун идеја и још имаш остатак циклуса само у општим цртама. Бар не спомиње много оно што још није написао, а успео је после то све лепо да уклопи. Ал' шупљикаво му је то, коликогод да му је егзотична физика толико има недоследности у њој - на лопти пречника 15 метара он упадне у подземље и... пичи неколико спратова у дубину? Или, Косташи су сви налик - дакле еволуција је ту већ урадила своје, мада је прошло само пет векова. Но, у каснијим делима је средио стил, при чему је избацио доста тога што је овде у ствари ваљало. Не видим зашто се Рејнолдс толико ухватио за њега, није више млади таленат, објављује већ више од тридесет година, а могао би ципеле да му чисти.
У четвртак смо се најзад забавили, и после попили само две, доста и толико, и наравно после сам се пробудио у пет па у шест и онда даље није ишло - од ернафила ми отекне средњи део носне дупље, отприлике у то време, и не вреди, док се то прочисти прође двадесетак минута, ништа од спавања. Бар су чорба и ђувеч некако бољи подгрејани, можда је она примеса испарила или се ферментисала.
Опет смо правили резанце, ал' смо прво средили буре. Оно ново од 120 литара, које смо јесенас купили кад је понестало места за крушке. И сад мириши на њих, а онда и резанци који су неко време стајали у њему. Одмах смо се сетили и приче о ћалетовој ракији сапуњари и оне друге приче о бурићима из Луксола... Онда је ставила једну таблету нечега што је набавила лане, кад је покушавала да прави хлор диоксид (упалило је касније другом методом, ово напросто нема јасну концентрацију, каже између 15 и 35%, ал' сте прецизни) у кантицу од јогурта, са водом, па спустила то у буре и оставила да реагује. Сутрадан је било мало повуци потегни док сам то извадио, њој је рука мало краћа, а и ја сам таман дохватио, да је посуда била 5цм нижа не знам како бих. Морали смо прво добро да проветримо. А то нешто резанаца који помало миришу на крушку, није то ни тако лоше, него ми нисмо навикли, а могло би се прогласити за специјалитет и скупо наплаћивати, као оно покварено сирће које испадне балзамерско, или покварено млеко које после зову сиром.
У суботу, двајспрвог, нов видео од Лене, како Тања доноси купатилске играчке Апију и све виче „не, не, не“. На мрежи, гледам како се још не мења уређивачка политика у „Данасу“ и на Н1, иако су им прекјуче заменили управу и ставили их под централизовану уређивачку политику, са седиштем ваљда у Лондону, све Брент Садлер и Стив Милер, Александру Суботић најзад успели да смене... И сајт Радара више није под ДДОС нападом, (проверавам... насловна се учитала брзо, ал' чланак о Данијели Малетић, из управе за спречавање прања новца, који сам јуче уредно прочитао, сам чекао пола минута; после је кренуло нормално). Стигли рачуни за плин и струју, с тим што је овај за струју посебна пиздарија - за децембар је испало да смо потрошили никад мање, најтањи месец у години, а онда за јануар бар за четвртину више него било ког другог месеца, иако климу нисмо ни укључивали, кувало се за по три-четири дана, а најзад сам искључио и онај Плејстејшн, ама баш ничему не служи, нисмо га ни користили (а вероватно не бих ни умео, зајеби ме са тим рачунарима без тастатуре и миша).
Стигла још једна разгледница од Берта, овог пута није он у кадру, чудо једно, него шарениш од десетак кокошака и два петла. Био је свратио код брата. Поштар је то донео на врата, превелико је за наше сандуче. Поштар нам је добар, као што је био добар и онај стари што је личио на мајора Бригса из Твин Пикса.
У току је размена дописне ватре са угоститељем где ми је sGradlj.com, сад након двајес и кусур година су се сетили да почну да наплаћују имејл. Канда су дошли неки инвеститори - видим да су мењали и пакет за статистику пре пар година, и онај за приступ имејлу преко сајта (који ми је био мало мутан, и таман сам се навикао, кад запне нешто са спемом, одем па блокирам пошиљаоца поруке на којој је запело, па довучем остало, догађа се бар трипут недељно ове године) - па сад очекују да крене и да им капље и нека зарада, споро то нешто иде. И лик крене да спомиње неки попуст, ал' одговорићу му тек у понедељак.
Предвече звала Нина, и гле примио сам позив на Змајчеку и лепо смо се чули. Стање редовно, једина вест је да се огласио Арон, пошто су га испалиле остале рибе, чак је са једном ваљда замало дошло до адвоката, а и та је нека цвећка, вртела је (као, уосталом и он) још бар четворицу. Па се сетио да је одблокира где ју је већ све био блокирао, нашао неки канал где она њега није, подвио реп и питао да подгреју сарме. Каже она ни за милион година. А за милион једну? Можда. Е, онда има наде. Аха, надај се.
Онда се појави Лена па смо је додали. Наравно, Тања одмах крене са „деда, баба!“ и све показује на нас на екрану. Упецао сам неколико добрих снимака екрана (ака ситопуца) и гле, на једном је иста баба са слике са првог пасоша. То су ми и биле једине фотографије ове недеље. Тек сутрадан сам вратио картицу у фоткалицу, ал' ево ни у понедељак нисам још шкљоцнуо, јер време је никакво. Један дан кишица, па онда два дана можда мало сунца изјутра, ал' свеједно све остане влажно до следеће кишице, иако чак и пирка неки ветар.
Недеља, причамо са Сијетљанима. Две занимљиве приче - једно је како је неки Стенлијев другар свратио, симпатичан неки лик, да мало кулира са њима. Дунуо можда један џоинт, алкохола није било (осим вина, ал' то се није бројало), макао можда нешто печурке, и кренуо кући негде око поноћи и само се срушио на степеништу. Придигну га, огребао се мало о жбун, није му ништа, крене опет и опет падне. Одвуку га у кућу и пусте да одспава. Испало је да ради у продаји, и имао је доста посла да испроверава, зове све редом кога треба итд... није спавао четрдесет сати. Па јеботе. Пробудио се око пет ујутро, а и Стенли је, е хвала ти ко брату и добро што си будан да закључаш за мном.
Друга прича је како је Анита кренула да црта нешто на рачунару, тј прво на таблету ал' боље да научи како се то озбиљно ради, те ископа Го стару графичку таблу, и гле не ради оловка. А шта је - прстенчић који држи врх се давно распао, испао, нема га нигде. Крене она да тражи да се то замени, и цврц, или нова оловка за 70$, или половно све комплет за 40$, а има и за 200. Каже он „а да погледаш на тингиверсу?“. И гле, имају нацрт. Одштампа то за десетак минута и оловка ради. Исплатио се и тај други штампач одавно.
Током дана (22. фебруар) се два-три пута поновило да смо видели да је и температура, доле десно на сату, исто 22.2°. Још да сам то снимио у 22:02 па да одиграмо оно „јао, неко мисли на нас“, ал' гледали смо на другу страну, у мека, сат нам је био иза леђа.
Спомиње се: sGradlj.com, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Арон Питерсон, Бурунди, Вера Вранеш, Горана Средљевић (Го), детелина, Драгана Витас, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Реџиналд Бертон Кејп (Берт), серекеш, Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, френдз парти, чорба, на енглеском
15-II-2026 - 2-III-2026