Огласио на Бурундију „свети двајздевети, свима који славе... нарочито коме је јутрос у авлији скичало а сад већ хучи бренер, и онима који су измунтали да не раде јуче, па неће радити ни у понедељак ни уторак“. Ех, да, та срећна времена кад празник падне тачно на викенд па се не ради још два дана после.
Пао први снег, истина само у Београду и јужније, овде нека кишица, време никакво, не излази нам се уопште. Лена послала видео, Тања први пут шета по снегу, нашла неку гранчицу, Апи преузео, зна се то са псима и грањем, зна и он шта му је посао. Снег, истина, тек тек, мало опрашио, ето колико да се мало забели. Иначе, свиђа јој се у јаслицама, током шетње је препознала улаз и одвела маму право тамо.
Опет нам се смањио број мачака. Џими се не појављује већ трећи дан, а ни Зелена 3.2. Остали су Рундек, Вафл, Суши и Зелена 3.1. Тако смо током јесени краћи за чак пет мачака, ако бројимо и Зелену 2 (која је већ била матора и увелико дописни члан, живела код комшије а код нас се само дописивала на списак за клопу). Могуће да су шинтери напросто престали да раде, или више не залазе у крај, и људи се сналазе као на селу, с времена на време оставе отров, па нешто од тога нађу и мачке. Могу да мислим ко би то могао бити, јер мачке су територијалне, не иду даље од треће куће, а комшија баш и немамо много.
И завршили смо са овомесечном туром сарми - јели смо их у понедељак и уторак, па онда мусаку од карфиола два дана, па онда опет два дана сарме. Ех, нирвана. Мусаке је било и за трећи дан, ал' је њој већ дојадило, па је скувала лепу чорбицу и испоховала батаке, карабатаке и крила, опет нирвана. И гле, најзад сам скинуо једно кило, имам 84. И, зачудо, у недељу поподне ми није ишло са спавањем, одлежао пола сата, лепо се опустио, ал' не долази на очи. Нема везе, вратим се за машину и цело поподне гледам како пролазе избори у две варошице и јебеном Трбњеву. Цео Ћациленд је прераспоређен на послове и радне задатке застрашивања и млаћења било ког ко би се успротивио изборној вољи власти, посматрачима из Црте су исекли 40 гума на 12 возила (ал' имали су резервни план и стигли на бирачка места, чак и упркос томе што су на два места посекли по овеће дрво и препречили пут). Е после вечере сам задремао баш озбиљно, оно потонуо, ал' сам искусно држао телефон у руци, рачунајући да ће Драгана да ме пробуди за пола сата. Саставио сам 50 минута, и уредно се пробудио чим ми је зазвонио (упорно држим онај звук од авана, мада авана више нема, нестао у оној крађи из старе куће), видимо се сутра.
Онда је звала Нина, па смо се натенане издиванили. Сад се виђа са неким ликом из Бразила, ту је на хаједанбе и управо му је истекла. Поднео је папире две недеље пре истека, рачунајући да се то сређује за недељу, ал' јок, рок је месец, на шта додати оно што држава није радила пет недеља, опет су се затезали око буџета. Те ће, јебига, морати да се врати у Бразил док му се то не среди. А каже шта фали, ако је њој долазио овај Шкот у госте, може и она у Бразил мало. Линда и Санда праве неке наруквице од ђинђува, с тим што Санда она мора да везује гумицу у чвор, а Линда уме сама. Девојке су се штогод растужиле кад су чуле да нема Џими, ал' ајде ту су Рундек и Вафл, њих знају. У осталим вестима, Раја инсталисао Кубунту...
Го и Стенли су се нешто касније пробудили па су касније и звали, синоћ су канда нешто славили. Прича је ишла, добрим делом, о финансијама и политици, јер смо питали шта да радим са оном резервом динара што држе овде, да купимо евре, доларе или злато. Јер динар је вештачки везан за евро и стоји тако на 117,17 (мада, данас је на 117,38), но сад се већ и на неким званичним каналима пушта бува да би требало да буде бар 180. Бурунди има своје стручњаке, и они су још пре две године говорили да би било реално нешто око 300. А онда смо, наравно, прешли и на Вучића и његову фалангу и остатак картела, почев од најновијег клизишта у Крагујевцу, преко пада плафона у хали Пинки па до ових избора данас. Око 0:20 је Стенли био ван кадра, њих две причале о неким триковима кад се шије торбица (како се увлачи тај гајтан у дршку), а ја практично заспао. Најуриле су ме на спавање и наставиле још мало.
Понедељак. Дошла жена Лексе Пајковог да позајми колица, каже купили су дрва па да унесу. Не знам где ће да уносе, једино да слажу на терасу. Значајнија вест: вратила се Џими! Штогод офуцана и улепљеног репа, ал' свеједно. Опет имамо матријарха. Добила је кост од батка да оглође, прионула је својски.
За френдз парти код Драгане смо спремили исту крушку, овогодишњу, коју смо већ оверили, да не скидам балон са шамлице. Мислио сам да понесем фоткалицу, јер сам од последњег одласка у Београд шкљоцнуо можда три комада, јебени новембар баш не надахњује. Заборавио сам је у последњем тренутку, а штета, била је магла какву давно нисам видео. Обуо сам и чарапе, шта ћу, и оне дубље ципеле, тј оне радне које трошим већ петнаесту годину, само их навиксао и терај. Нешто сам био задуван, никако да кренем да дишем нормално а опет није био толики проблем да тражим да застанемо. Код Лидла у мењачници узме она 1000€, неће да се баци, и утом и ја дођем до даха и остатак сам ишао нормално. Била је и друга пауза, кад је ушла у трећи Светофор, код Багера, да купи путера (сад кад имамо на шта да мажемо). Ушао и ја, ај да видим на шта то личи, није била гужва. Ограда постоји али само у овом тунелу на улазу, да се ту не прави гужва, назад је већ нема. Но, забуњено је, како чујем, јер нисам зашао даље, одврнули су неке опаке народњаке, ма реко не морам да слушам ћаци музику (што сам рекао и касирки), чекам је напољу. Каже да је по изласку из хладњаче морала да пита куд се излази, тамо је прави лавиринт.
И упркос томе што смо двапут застали (трећи пут није могло, Рода не ради, инвентар, а није нам Рода ни требала, него серекеш и апотека у њиховом предворју), стигли смо пре Борчета - и он је дошао пешке. Прво сам отрчао у купатило, јер ме опет стигло психички, нема везе што сам оточио двапут пре поласка, и што ми је фаца била мокра, кондензовала ми се магла на бради, није фора да се тако поздрављамо. Изуо сам и ципеле и чарапе, не зајебеш мене више.
Ракија је добро ишла, чак смо вечеру одлагали пар пута па наливали још ракије, ионако је све у тим хромираним шерпама и неће тек тако да се охлади. А за вечеру је било, по обећању, скоро опклади, живинска супа, барено месо из супе и сос од вишања. Стварно штета што нисам понео фоткалицу, само због магле и тог соса, добро изгледају. Шкљоцнуо саам нешто телефоном, за столом, исто као и увек. Неки сличан сос сам јео још у Мађарској, у оној мензи учитељске школе, ал' оно је био бели сос са целим вишњама; ове су биле цепане и све је било дункл тегет бордо, лепо смо се наручкали. Иначе, пријавила је и да је направила кари према оном рецепту, и успело је тачно као што је било код нас.
Дискусија је била жустра, брза и ама ничег се не сећам (ал' по обичају ћу убацити кад се чега сетим). Е, да, оно 1980. кад се опорављала од лежања у болници због ноге, оду код тетке у Дубровник и сад нема другог друштва а сврби је да изађе негде, и ајде правиће јој ћале друштво. Оду негде на Страдун да седну мало, попију бар по кафу, и она само чује иза леђа како месни факини коментаришу „вид пиздека маторог какву рибу шета“.
Не знам чак ни колико флаша вина је отишло. Ово је био први пут да није изнела винске чаше, него у оне од ракије, те њене су од бар деци ипо, шта фали. Било је и неких колача, са пијаце, лепи ситни и не много слатки, таман колико треба - и нисам ни са чим претерао, добро мало са вином, ал' нисам имао проблема са спавањем. Такси смо променили, више не зовемо 566 откако је и њих и оне на 588 неко купио, него 611, који и даље нису приватна фирма него баш удружење. Проверио сам их на сајту поподне, по презименима бих рекао све неке Лале, тек на самом крају можда један брђанин. И није ни возио по гепеесу, него углавном напамет, и уобичајено „светлоплави с леве стране“ је било довољно, спази Јоду и стане уз њега. Борчетов такси је стизао неколико минута касније, а кад смо ми сели у свој он се сетио оне јакнице што је Драгана нашла, то је њој штогод мало, а његовој унуци ће ускоро бити таман, заборавио да понесе па трк горе. Ех, могао је да је зовне да му баци са терасе...
Уторак, 2. И Зелена 3.2 се вратила, опет имамо шест мачака. Са спавањем сам се бајаги вратио у нормалу, од 21:30 до 4:30, па од 16:05 до 18:30... У среду предвече причали са Леном (каже није звала јуче јер је наишао Стојан), овог пута не са телефона него са новог таблета, слика лепо водоравна и Тања би да то пипка, па је успела да склони Телеграм, ми смо њих лепо видели али оне нас нису, па смо прекинули и ајде испочетка. Сад већ уме да натуче и Ленину капу на главу, и татину и своју, а и Апијев поводац, ма и два одједном, ал' уме и да скине (али не два одједном). Јуче је била нешто лоше расположена, дадиља није била ту, ал' данас песма, баш нам је било лепо.
Лена сад диже 105кг намртво.
У четвртак смо баталили чесмовачу. Ајде што је Драгани рикнуо бојлер, имао је 53 године, него што масовно рикњавају бојлери по граду откако имамо ту нову белу воду. И квасац је рикнуо у тегли кад га је нахранила, нема мехурића, не диже се. Срећом, били смо купили три балона онако за сваки случај, и кренули са тим да кувамо кафу. Није да не умем са балоном, колико пута сам из таквих пунио деци бочице и то без левка, стари лабораторијски пацов још увек уме и патоку из ванглице да сипа у такву боцу исто без левка. Ал' необично ми.
Увече опет у набавку дувана, цена и даље 3400 за кило. Вучистан нек се јебе, нек тури акцизу тамо где му највише прија.
Огласили се и расејани, поводом честитке за свети двајздевети (од пре две или три године, само наставили), и најзад се разјаснило што је софтвер за стари сезам био нешто идими-дођими неких недељу две (в. 14-XII-1995.), а онда претабан на нешто десето.
Комшија Мргуд изгледа продао кућу. Видели смо и неки камион, и неког у радном оделу да завирује око фасаде, његов ауто се више не виђа (мада и није био баш стално пред кућом ни досад, можда је он једини у улици ко користи гаражу баш као гаражу), ролетне су биле спуштене два-три дана, сад су дигнуте ал' нема завеса. Нит се радујем нит сам тужан, јесте био мргуд али није ни био лош комшија.
29-XI-2025 - 5-VII-2026