24-X-2025.
Деветнаестог сам опет спавао без везе, устао у пола три, наравно јер сам легао у 22. Доручкујем трипут годишње, и ово се наместило да буде један такав дан. Доручак шампиона, тек у четири (дотле ме држала кафа), свог хлеба (одличан, још бољи него пре) и домаћа паштета и ништа више.
А онда је направила још једну туру хлеба, још бољи, то како квасац стари тако ваљда и зри, и муфљузе (в. Кућни)... живот.
У кокошињцу се стање најзад смирило, откако су и младе коке пронеле. Бива ситних јаја, бива крупних, вероватно са два жуманцета.
Двајстрећи, састају се математичари поподне. Она је преподне отишла да овери тај Светофор, па, неће нас то видети. Можда за понешто ситно, што стане у цегер, нећу се гњавити са паркирањем, хвала лепо. У ствари, за разлику од прва два, који су мало ван прометних места - један на излазу према Михајлову, други у бившем хангару дрваре на ранжирној станици - овај је врло близу новоградње (25. мај из 1970. и наставка из 1980.), Лидла, Роде, салона намештаја и аутомобила, бусодрома... а завучен је иза гвожђарске радње, са избаченим улазом поред ње. Елем, катастрофа - гужва, нема места за паркирање а гужва унутра је појачана тим што је тесно, тешко се и мимоићи с колицима, и што је направљен лавиринт, нема скретања него има да прођеш од почетка до краја ако мислиш да изађеш. Ћао збогом, то сам досад видео укупно једном, у Идеаи, 2014. и отад ме нису видели. Нађите неке друге мишеве за своје опите. (ово сам написао на Бурундију, преприч за честите Бурунђане)
Док је она била у пазару, ја сам још једном покушао да зовнем И.З., ред мора да се одужи, и добио опет моталицу. Изгледа да сам претходне две године напросто имао среће. Добро, онда ништа.
После ручка сам нешто као дремнуо, оно и спавам и не, и сањам и гледам себе како сањам, аха а ко то гледа, па ја, а значи свестан си, дакле не спаваш... па јес, не спавам. Ал' добро, опружио сам леђа, опустио се, па опрао пенџер на комбију, и онда, након још нешто кафе и цигара, кренуо. Прво на пумпу, наточио до горе. Пре тачно једне године сам сипао 15 литара, јер шта ће ми чорба у комбију, ал' сад је већ друга прича, НИС је под Трамповим санкцијама, Вучић је у сто проблема, хуља се љуља, и нико не зна како ћемо стајати за месец-два. А ово је 75 литара резерве у, само име каже, резервоару. Са пумпе зовнем Борчета, да каже Каји да изађе сад одмах на ћошак, ал' не онај од прошли пут него до парка, ту ми је успут кад идем до њега на нову адресу. Он је, наравно, срачунао да је пут до Новог Сада 45 минута, не рачунајући да тамо стижемо у шпицу, а то што сам ја све померио за 15 минута раније, он није знао па се Каја није спремила, а није рачунао ни оних 15 минута што нам траје да покупимо његовог кума у селу успут... Сташа и госпоја му су већ били код њега, свратио сам још једном на веце (јер сам точио гориво, нема везе што није вода, тече, надахњује), мало нам је и показао свој део куће, фино су то скоцкали. Ал' каже да је колико јуче још имао неког мајстора да нешто уради.
После пита Душанка како сам тако тачно прошао кроз Нови Сад... Е, погледао мапу пре поласка и запамтио где шта. У ствари знам терен напамет, живео сам целу трећу годину на Петроварадину, него је ово било да запамтим како су изведене раскрснице. Стигли смо у 17:15, и штавише било је места за паркирање... таман оних 15 минута што сам упланирао па испало да није успело. И Каја каже да је стигла да нашминка само једно око, ма реко нема везе, ионако се не види које.
И онда испадне да смо стигли скоро први, ваљда су само Цица, организаторка (и бивша жена једног нашег асистента, сада већ професора у пензији) и пар њених другарица, дошли пре нас. Потрајало је добрих пола сата док су се скупили и остали. Атмосфера је била баш добра, фоткао сам лево и десно. Она буца што ме прошле године на крају питала како се зовем, видим да сам стекао обожаватељку... е ове године је узнапредовала поприлично. Но, њене две-три другарице, мислим да су по две до пет генерација иза нас, су сад оставиле још бољи утисак, баш су симпатичне. Дошао је и наш Ђетић из Сарајева, и велика Данка, и Душанкина нераздвојна другарица, и, изненађење ове године, З.Х. из Суботице, и то возом (!). Е храброг ли човека... мада, на ту тему, има нас луђих, који смо се возили шинобусом... Није га нико познао, ни ја, јер је дошао маскиран, без наочара и без бркова. А и он каже „познао сам двоје-троје, а остало... и кад ми кажу како се зову, опет не знам ко су“.
Наш асистент из алгебри, који је редован на овим састанцима, каже да је Паја штогод пролупао, није баш да гледа телевизију, ал' то што прати све погрешне ствари прати, постао је скоро ћаци. А лако се наљути, чим се нешто не слажеш са њим одмах крене наглас, а седиш у кафани, није фазон, доживео је и да дође гост од другог стола да се пожали, „какав је то начин, дошли смо да вечерамо а не да вас слушамо како се дерете“. А он „ја се не дерем, ја вичем!“. Ех. Но, док смо дошли дотле... седнем наспрам њега и он одмах „где си Средљевићу легендо“. „Шта ја знам, нисам никад мислио да сам био нешто нарочито добар студент“. „Ма одлични сте ви били, још онда, прави интелектуалци“. Ето неког признања, макар педесет година касније.
Појавила се и Љиља Кандић, која је била чудан сват док смо студирали. Радили смо јој испочетка и задатке из Фортрана. Универзитетско дете, њен отац је био профа на неком од суседних факсова, што је онда било мало незгодно ако ти презиме почиње на Ка а ставиш др испред њега, вукао је незгодан надимак, како смо тада чули. Она је била онако, штогод одсутна или уображена, деловало је да нас баш и не примећује много. И сад је испало да сам је побркао са И.Г. (која изгледа исто као прошли пут, осим још чудније одеће), јер личе из профила, фризура скоро иста, седа прошарана кугла, и сео поред ње, па се предомислио, па тек негде око 21:30 укапирао кога то видим. Комплимент је био узвраћен, она ама никако, ни до краја, није успела да се сети ко сам :). Велика Данка, пак, је поновила оно што ми је рекла пре две године, само опширније, да сам ја њој онда деловао, са том косом и брадом, као неко ван овог света, ко је само свратио ту... Поновио сам и ја своје, „то је зато што сам имао девојку па вас нисам салетао“.
Убрзо потом су се појавили и тамбураши, прва фотка где се они виде је око 21:50, па сам још више кренуо да излазим на пуш паузе. Дан је иначе био нешто топао, оно што сам понео јакну и Компако ципеле (за случај да у повратку буде сувише хладно да возим бос) је испало сувишно, унутра је било чак загушљиво - иако су у углу отворили понеки прозор, кафана је над обалом Дунава. Неколико пута сам излазио да издимим напољу, иако се пушило и унутра (Душанка је прва запалила), напросто да се проветрим. Наштрикао сам и седам комада, гађајући штранд тако од преке стране, и сутрадан се намучио, јер је Хугин скроз побрљавио, ваљда покушавајући да некако састави те одсјаје, враг ће га знати, морао сам да упарујем тачке ручно, као пре двадесет година. Ал' на крају је и успело, једва.
Тамбураши се нису нешто осупили за нашим столом, ал' их је је зато онај ветерански, где су седели ови из '53 и '54 (и она буца и оне две плавуше), окупио око себе. Ту ми је негде већ било доста - јесте овде атмосфера била кудикамо боља него преко у Дому војске, бар није одјекивало и добро је радио блиц увис, ал' је било исто загушљиво и бучно. Наручио сам кафу за друм и ускоро дао знак својима да крећемо, прерогатив возача... И испало је да сам стигао кући тик пред поноћ, као што сам и очекивао да ће бити.
У повратку је ишло брже, није било гужве ни стајања на семафорима. Кад смо остављали овог у селу, мрзело ме да се окрећем, већ сам усмерен ка Зрењанину и километар дубоко у селу, јел океј да продужим? Каже Борче „што да не, ово је Маршала Тита, идеш само право“. Па јеботе... ОВО вам је главна улица? Па мој сокак у Клинцаиду боље изгледа, иако је пут исто овако узан, нема мимоилажења, један мора да сиђе. А ово има бар два километра.
Од Тисе нас је пратила нека кишица, ех, најзад. Лепо стигао кући, паркирао... па сам уз дуњу препричавао шта сам све чуо и кога сам све видео.
У петак сам мислио да одем до Оптиме да ми исполирају фарове (2000 динара комад), ал' док сам урадио фотке, заборавио. А добро испало, чак је стигла и похвала од И.Г., „Право око, нека те служи дуго и добро!“.
План за недељу је био да ручамо па идемо, ал' Лена рече да хоће она да кува и да пођемо мало раније. Пошто смо се управо вратили на физичко време, дан је имао 25 сати, то је и успело, пошли смо као и иначе али је било мање сати. Стигли све на време, ал' нисмо могли да приђемо месту где се иначе паркирамо, јер се асфалтира. Та страна булевара није уништена за параду 20. септембра, ал' свеједно, кад су већ урадили ону другу, ајде и ову, кад је гроф био циција. Паркирали смо се код исте зграде где и иначе паркирамо, само са друге стране... Ал' то је најдужа зграда на Балкану, а овај део има 280м, плус 50м до преке стране.
Тања је већ била будна, Апи се побринуо, весела, окретна... Донели смо још нешто играчака, онако на склапање, воли да раставља, а понешто научи и да састави, и последњу преживелу лоптицу скочицу, са Дивчибара још. Понео сам блиц, добро се показао у четвртак, и нанизао баш добру серију.
Клопа је стварно била одлична, Милан воли поховано, одлична била и боранија и салата, па чак и десерт, који је био невероватна комбинација нечег налик компоту или бареним јабукама, смрзнутог воћа, кекса и простог сладоледа од ваниле. На сваком ћошку изненађење... то сам добио да понесем (сем сладоледа, добро је и без) па сам довршио сутрадан. После ручка сам имао благу тежњу ка мачкодрему, али смо решили да се прошетамо са Тањом, и гле, прошло ме брзо. Падала је нека кишица, мало пада мало јок, ништа страшно, дугачка зграда ионако изиграва стреју. Нашла је и пиштаљку, и даље окачену о колица, и овог пута успела и куглицу да покрене. У повратку је спазила игралиште, и наравно да смо морали да је обујемо, извадимо из колица, па је обишла круг - највише на клацкалице. Но, најдуже се задржала на дрвеном (!) степеништу у једном од пролаза кроз зграду, четири пута је морала да се пење горе доле. Искусни деда и баба, какви већ јесмо, нисмо ни покушавали да је одвучемо другде. Мора да се уради четири пута, тако се учи.
Мачкодрем сам одрадио онако, замало бајаги, не знам да ли сам уопште и потонуо, плацебо. Па кафа и тутањ кући... смањеном брзином, јебига нисам исполирао фарове. Упалио магловке док је сипила кишица, не помаже баш много, а није ни скроз мрак. А онда ми светла скоро нису ни требала, толика је гужва долазила у сусрет да сам увек видео где је друм. У Мерету купили кромпира, киселе, брашна, рибе (смрзнуте), стигли кући. Одмах урадио фотке, ал' нисам ништа качио, осим видеа са четвртим силаском низ степенице, сад ће први па ћу то све заједно.
Увече попричали са нашима из Сијетла. Већи део времена отишао на упутства о развоју квасца, кад шта како. До среде је Го већ испекла прву векну. Није је зарезала довољно одозго, па јој се распукла са стране, ал' зато је њена фора са печењем у силиконском калупу одлично испала, дно има добру шару, може да прође као зимска. Стенли ми је опет објаснио све форе око полирања фарова и зашто је важан чврсти премаз на крају (као механичка заштита и против ултраљубичастог), што сам онда све издекламовао Сањи у уторак, кад сам напокон отерао и Јоду у Оптиму да му то и ураде. Не, немају тај премаз, ал' можда имају и у дућану, попричаће она са Дулетом, могла би да буде добра фора за посао. Таксиста све иде около, тешњим сокацима, знамо напамет да су, тамо где је ближе, шахтови увек виши а лежећи пајкани зајебани. А фарови, што јес јес, као нови.
За ручак, пица од новог теста, тање а чвршће него пре, са ружиним латицама врелине (тј исецкала једну боливијску), сутрадан поново. Поподне, наша тура по гробљима за ову годину. Све исто као и иначе, увек за то ухватимо неки тако леп дан крајем октобра.
Видели се с Леном опет у редовном термину, Тања била опет добро расположена до последњих пет минута, кад јој се већ спавало и била раздражљива.
Спомиње се: 25. мај, Апи, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Градивој Средљевић, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, кум, Кућни речник, Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Нови Сад, новоградња, Паја Ћурчић, паштета, своја производња, Станоје Сердаревић (Сташа), Стенли Бергер, Тања Настић, чорба, шинобус, на енглеском
24-X-2025 - 16-VII-2026