Радио-будилник, мали жути што га је добила још као студент од тетке из Немачке, па је испрва њој служио да је пробуди да стигне на предавања. Кад смо се узели, прво је стајао негде у соби, ал' смо брзо закључили да је боље да стоји у кујни, на мирку. Звали смо га „квин Мери“, јер је трубио на 50 херца, прави пароброд.
Био је симпатичне топложуте боје. Адамс још није био написао „Водич“, па је надимак добио по звуку а не по боји. Касније, 2004. смо купили две грејалице те боје, исто комбиноване са црном, и те су се звале Вогонци.
Време је показивао на падалицу - имао је 24+60 плочица, од којих су се увек виделе две - једна страна од доње, друга од горње, па је сваког минута падала по једна десна и на сат и лева, и на њима су биле исписане бројке - од 00 до 23, и од 00 до 59. Вероватно је изнутра изгледало као мали гусеничар.
Имао је и радио, ал' наравно ситан килав и никакав, дугмићи су изазивали крчање, био би или прегласан или нечујан и пуштао би све нешто погрешно кад се укључи. Зато, 50 херца и довољно далеко. Утренирали смо се да на њега реагује онај ко треба - ако сам имао часове ујутро или, касније, имао да идем на терен на сабајле, онда ја, иначе она.
Можда би био добар као кухињски радио, ал' ми ионако живимо у кујни па нам је и озвучење у њој, шта ће нам још један радио. Кад мало боље размислим, где смо све живели, никад се није десило да између дневне собе и кујне постоје врата, то је увек било спојено или нису ни биле засебне просторије.
Нестао је, заједно са осталим стварима, кад су нам похарали кућу негде око 2004.
3-X-2025 - 10-VII-2026