Пошто ми је филмаџијска каријера одложена до даљњег, план бе. Отишао сам у Нови Сад и уписао се на ПМФ, математика. Добио индекс. Сад сам академски грађанин, какав год.
Зајебани део је био образац ШВ-20, који чак и није потребан ни факултету ни универзитету, то је за статистику, држава воли да зна ко су јој студенти, онако демографски и социјално. Тај се попуњава при упису сваког семестра, и забуњен је скроз. Има четири стране, од чега су последње две упутства за попуњавање. Најгоре је код оних рубрика где треба стрпати себе у неку категорију, а категорије су тако одабране да ништа није јасно. Онда прочиташ упутство па ти буде још мање јасно. Од десет комада што сам укупно попунио, не знам да ли сам иједном попунио тачно, и да ли сам икоја два пута на таква питања давао скроз исте одговоре. И нисам био једини, нико није тачно знао како се то попуњава. Наредне године сам видео сцену како апсолвент (ваљда је уписивао осми семестар други пут) пита неког са друге године да му помогне да попуни.
Док укапираш да нема погрешних одговора, да ту никог не боли брига за тачност података, то је само статистика... дипломираш.
Негде у центру мимоиђем се са неким ликом, коса чак и дужа од моје, браде отприлике исто, ама десетак кила и предњи ред зуба мање од мене. Пита ме "Јел ти твебају твипови" или тако нешто, врфтецајући (постоји и врштецање и врстецање). Нека фала, луд сам и овако.
Било лепо време.
Ових дана је и ћале ишао на свој матурски парастос - његови пајтоси из средње пољопривредне у Ваљеву су баш упорни. Да ли је ово било 25 или 27 година или колико већ, није битно, састају се сваке године.
Највероватније 29., у недељу (пошто је ћале био у суботу у Ваљеву), смо се нас двоје преселили, мислим да ми је ћале дао шкодилака. Или нас је возио, бемлига, или је био кад смо тражили собу... а не, тада смо ишли Болди, Ечи и ја његовим шкодилаком, или нам је само позајмио кола... док је ћале био у Ваљеву? Могуће, сећам се да сам ја возио а Болди гледао у план града и навигао ми. Било ми је необично да возим туђа кола и то са бајаги крзненом навлаком на волану. Ал' није то ни лоше, не клизи.
Ако нас је ћале возио, онда сам ја прво отишао по њу да покупимо њене ствари - постељину, књиге, нешто гардеробе, квин мери - да избегнемо блиске сусрете родитеља, још није време, па смо онда потрпали и моје (онај неуништиви свилени јорган пуњен вуном, јастук, пижаму, шта сам имао од књига). Ја код Рибље пијаце у Новом Саду, она у неку уличицу уз Цара Душана, у подрум неке спратне куће. Упознао сам и њене цимерке, то су Ђенђи (са њом у подруму) и још три (по собичцима којегде у кући). Ђенђи је неки род са газдама, а кућа је иначе чело баште од њене бабатетке.
23-XII-2019 - 3-X-2025