10-VI-1962.
Ова свирка ми је пала на ум кад сам чуо Сафета Исовића и "Кафу ми, драга, испеци". Јер то је певао и Роко Граната. Научио је српског таман довољно да ово отпева, истина уз "да зеднем" уместо "да седнем", ал' свеједно је песма била пун погодак. Јесте, певао је и "Марину", што му је био једини светски хит, ал' ово су сви запамтили.
Тад сам први пут видео странца а да сам знао да је то, и шта је то. И чуо неког, уживо, да говори страни језик, или српски са страним нагласком. Ту сам научио појам страног језика, непосредно, посматрањем.
Концерт је био најављен неколико дана унапред, плакатима међу филмским. Требало би да је било касније поподне. Место: биоскоп "Кристал" код шећеране, што је у ствари Комбинатов културни центар, са све библиотеком и Кантином, све у истој авлији а и практично једна зграда - у биоскоп се улазило са улице, а излазило кроз двориште, које је истовремено било тераса кафане.
(Јебига, гугао не зна кад је Роко Граната певао по Југославији, па је датум овога веома одокативан. По годишњем добу, по... мада ко зна, у сали комбинатовог биоскопа смо били сто пута током више година, и то чега се сећам из сале не мора да је истог дана кад и оно чега се сећам напољу. На Бурундију је неко из Шапца питао ћалета, овај вели 1960-61... што звучи мало вероватније од моје првобитне процене, да је било 1962.)
(није него, нашла се фотка... гуглао сам мало паметније и нашао да је изашла 26. јуна 1962, дакле концерт је био негде почетком-средином месеца)
Моји су често ишли увече у Кантину, а преко лета би водили и мене. Било је занимљиво, нисам ја био једино дете тамо. Најчешће бисмо се скупили, нас двоје-троје, око водоскока у средини, па затварали прстима што више дизни можемо, па би онда оне преостале добиле јачи притисак и бацале даље, успели бисмо понекад и да прсне ван.
Оркестар се као звао џез ал' ту џеза није било, то је свирало популарне ствари тог времена - ча-ча-ча, танго, валцере, вероватно и мексиканске, плесало се. Приложену фотку сам нашао у новинама децембра 2025. и снимљена је на некој од београдских игранки тог времена, и скроз пасује уз оно чега се сећам - биле су тачно те столице (јер је био тај један успешан модел), те светиљке (изгледају обле али стакло је у ствари било изврнута купа), тако избетонирано доле, те хаљине, те фризуре, и клинац у средини фотке сам у ствари ја. Као да јесам. Осим што ми је зализак био са десне стране, а овом је са стандардне леве. Не знам је ли то био обичај да се коса тера с лева на десно, или су на мени уочавали тај десни јер је то ваљда породична црта, имали су га и ћале, и деда и дедин брат и чича Рада... док су имали толико косе. Више пута су покушавали да ме чешљају нормално, с леве на десну, и није ишло, увек десно штрчи.
Модни детаљ који је многе натерао да се снађу како умеју су биле шими ципеле. Шиљате. Чак су обућари некако успели да набаве краће блокеје, јер би нормални морао или да се бруси или закуцава укосо, да не би штрчао. Блокеј је био комад челичног лима, облика отприлике кифле, који би се закивао у ђон на крајевима, спреда и страга, да ђон дуже траје. Проблем је био што ни тај челик није вечит, па је умело да се деси да се и то толико офуца да се држи на само једном ексерчету (шунигла, од Schuhenagel), окрене око њега и онда на том шпицу од ципеле буде оштро сечиво. Било је да се понеко и расекао на то.
Шимике су биле у ствари неудобне, али ето, трпело се за моду. Није ми јасно откуд назив, shimmy je неки регтајм плес, и врдање предњих точкова на колима. Ниђе везе. Срећом, док је дошло на ред да и мени треба тако нешто, већ су биле изашле из моде.
Спомиње се: 24-XI-1996., Бурунди, гугао, Кантина, комбинат, Радомир Средљевић (чича Рада), шећерана, на енглеском
4-III-2020 - 5-VII-2026