11-VII-2025.
Последњих недеља сам са спавањем отишао у ефе. Догађало ми се да ми мачкодрем не успева (!), напросто лежим пола-сата сат, увек на том истом каучу испод телевизора, и да укапирам да нисам заспао. То после ручка. Друга криза ме стрефи између вечере и заласка (који сад дође око 20:15), и то онда како кад, некад одремам пола сата, некад два. У понедељак (7.) ми се десило да сам спавао тако скоро до 23.15, и сад шта, нема спавања пре четири. И онда ајде, гледај нешто, читај вести, читај Рејнолдса, сврати до фрижидера, сврати на веце, и миц по миц укапирам да ми се не спава. Ујутро попио кафу са њом, па онда одремао два сата пре ручка, па још сат ипо предвече и то ми је било то. Увече докрајчимо оно крушке што је било, и хм, фали мало. Одем после три ипо (толико је било у флаши) и наспем стару кајсију из 2019. па попијемо једну. И гле, уопште ми се није спавало, иако је почела киша, најављена тек за среду... И тако сам ресетовао своје спавање, лепо одспавао нормалну ноћ.
Пошто је Милан успешно стигао у Истру, и Тањин пасош је био готов на време („па што сте дошли са дететом?“ „па за њу ми и треба пасош“, „аха, ајте брзо унутра“), и јуче смо имали уобичајени пренос на Телеграму. У 11:13 фотка са аеродрома, „још само да полетимо“, у 14:56 „стигле смо“, на шта ће Нина „слике или није било“, два минута касније фотка из кола, „Милан плаћа паркинг, ја сам већ у папучама“, ја „гле код вас сија сунце... овде су температуре као на северним обалама Европе“, Лена „Да, сећам се као да је јутрос било“. Сат касније већ фотка из неког ресторана, под сунцобраном, у даљини се плави море, Тања прави фаце.
За ручак, индијски кардиолошки гулаш. Исти онај од јунећих срца и џигерице, само са индијским зачинима. И да, рецепт је морала да измисли по аналогији, нема индијског рецепта за јунетину. Но, религија није света крава, баш нас брига, лепо смо се најели и у јуче и данас.
Ту негде између смо нас двоје скокнули до Клицаида, да наберемо шта има. Па, слабо има, две шаке купина, нешто више шљива али полузрелих, и шта је попадало јабука, све скупа мало јаче од пола канте. Нисмо остали ни цео сат.
Млекаџија најавио свој годишњи одмор. Изгледа да му ове године и резервни разносач није при руци, досад није било паузе, ево седма година како узимамо од њега. У ствари, седма година откако бележим, рече она да смо већ целу годину пре тог марта 2019. узимали од њега.
Пошто смо воћа наватали од свега по ништа, данас прави чатни. Чудо једно како никад нисам подносио мирис сирћета, а сад ми прија. Истина, онда се трошило алкохолно сирће, што је сирћетана (нешто као сестринска фирма шпиритане, чак и географски близу) правила од неког нуспроизвода из Комбината, а моји трошили масовно, због ћалетове склоности. Ово је ем много блаже, ем јабуково. Иако већи део масе за овај чатни чине јабуке, шљиве и тиквице, опет је све дункл тегет лилаво, купине га фарбају.
Упркос вечерњој дремци (она после ручка опет није радила), приспавало ми се већ око поноћи. Устао у пет, и опет покварио и суботњи мачкодрем после ручка. Таква недеља. Таман док сам као покушавао да заспим, зове Ержика, отишла јој ролетна у вис и не уме да се врати. Договоримо за око 15:00, ајд нисмо је одавно видели, ал' јок, око 14:30 зове она, била јој жена што је обилази, отворила друго окно па туда довукла ролетну, поправљено, не морамо да долазимо.
Најзад сам мрднуо с места са оном графиком у Пајтону, и нашао зашто није исцртавао: декларисао сам да низ садржи реалне бројеве - што је океј за низ са стварним координатама тачака, ал' за положаје њихових пиксела на екрану треба цео број, ГТК је баш гадљив на то да сам ради конверзије. Дообро... е сад да дотерам којешта. Бар исцртава. Могао бих да вратим оно што сам некад имао на Атарију, да боју квадрата бира према његовом нагибу. Ех да имам тај код сада, немам појма шта сам радио тада, нешто је било са аркус тангенсом угла нормале на квадрат спрам пројекционе равни, што сам у ствари радио преко дијагонале, па би могла једна дијагонала да одреди однос плаво-црвено, друга зелено-црвено, а висина једног темена да одреди светлину квадрата. Хммм... ето мени разоноде.
Субота, 12. Лена послала пишлу фотки са мора, изгледа да се добро проводе, и Тања добро изгледа на плажи, једино што су је изуједали комарци. Го послала фотке своје нове торбице, пола шивене пола три де штампане. Ремен је штампани ланац, питам како је спајала беочуге, јел' то еластично, каже „Ланац се штампа састављен. Карабинери могу довољно да се отворе да прође карика у њих, довољно су савитљиви.“
Увече звала Нина, деца спавају. Каже била опет да се види са оним ликом из Ричмонда, овог пута у Смитфилду. Реко јеси ли узела једну шунку за сувенир. Каже „ма знаш како оно у Вирџинија Бичу на све стране имају делфине“ „на штапићу“ „е, да, е па у Смитфилду имају прасиће“ „ти си у Срему“. Сетила се да има још пола сата да стигне до библиотеке, па смо прекинули.
Зове Борче, каже неће моћи у понедељак, искрсло му нешто, а ни у уторак, него ајде наредни понедељак. Океј. Зовем Драгану да јој јавим, не јавља се, пустим поруку „Борче не може, одлажемо за двајспрви“. Одговори „Добро, не мислим на то што Борче не може, већ на померање нашег виђења“. На то смо се слатко насмејали, што сам јој и рекао, а она пошаље виц:
- ало, комшија, имамо проблем
- какав проблем?
- онај са првог спрата нам јебе твоју жену
Недеља, 13. Опет мање више ништа по цео дан, једино што смо увече гледали пренос из Ужица, углавном са блокада.инфо, а онда са Глобуса (ака 'политички глобус Србије'). Тј нисмо баш до краја, око 22:00 је звала Го па смо се издиванили. Накуповали су брдо обуће за све њих. Неша већ носи осмицу, каже док израсте таман ће јој остати његове патике, неће он стићи да их износи. Још увек уме да тапше једном руком, демонстрирао је за деду. И он и Анита су се уредно поздравили са „лаку ноћ“ и „ћао“, све знају као да су овде расли. Стенли се слатко смејао на овај виц од малопре, успео сам да га преведем довољно прецизно.
Онај резервни Генијусов миш, који засад користим, је у понедељак (14.) ујутро нагло изгубио струју (!), што се лако решило иштекавањем па убадањем, ал' зајеби, враћа се у фијоку. Таман сам мислио да узмем бицикл и одем до Талије или како се већ зваше, кад се она сети да је Нешин стари Лоџитеков миш, из ко зна које то године, у ствари при руци. Нађе га, убодем га и гле, одличан. Бар сам јуче и данас стигао да убацим фотке и додам нешто текста у Бјо, за пролеће 1972.
Понедељак. После ручка се јавила Лена на телеграм, стајала са Тањом испред зграде где је гарсоњера, чекали да Милан сиђе, па да се видимо накратко. Тања се обрадовала чим нам је чула гласове из телефона, а још више кад нас је и видела. Најзад јој је изашао и пети зуб, кец горе десно - двојка горе лево је изашла пре неколико недеља. Скоро да је проходала, свиђа јој се да буде у води, једе боровнице, све одлично осим што су је изуједали комарци, ал' ајде и то се некако решава. Враћају се тек двадесетог, дакле не видимо се до двајседмог, осим овако.
Уторак, 15. Међу вестима наиђе фотка Радета Шербеџије, и опет пљунути ја. Не само то, него је и браду скратио и бркове обликовао аман исто као што сам ја сад у четвртак, опет ме имитира. Одмах сам се сетио 03-VI-2022..
Посета на sGradlj.com нешто лудује - ако је првог био истовар заостатка за прошли месец, наредна три дана се вратило на уобичајених 150-300 дневно, а онда је три дана поблесавило на 2-3000 дневно, са замасима до 15000 у неким сатима. А после тога ћорак, осмог око 500 а после тога око 30-50, једино јуче око 100, петнаестог само 13. Ал' добро. На другом фронту, повампирује се суштина, онај железнички самурај оправио све што је требало, преузео управу, и ево данас је Б.Б. и написао први чланак.
Ноћ петнаестог на шеснаести смо имали као неки маневар. Ја сам се зацркао на каучу пре 21, и нешто као помислио, након пар сати, да би можда било добро да устанем, ал' нешто сам оставио незавршено у шетњи по Ужицу, ваљда је утицало и оно што сам наумио да студентима поклоним комби, шта већ, углавном сам наставио да спавам до један. Она је дотле ређала пасијанс, иде нас тај Паук. До пред крај јуна смо истерали на преко 19% победа, а кад сам ресетовао статистику почетком године било је једно време и преко 20. Онда ми се нешто омакао миш па сам опет ресетовао, и сад већ на 193 партије имамо 80 победа, преко 40%, мало ли је. Данас сам чак имао серију од седам узастопних победа. Е да сам те среће у љубави, као што сам једном био...
Углавном, легне она нешто пре тога, а ја пређем на кревет, и као и спава ми се и не, ал' ајде успаваћу се. Но, њој се није спавало, па ми је чак нешто и промрмљала. Ајде важи, престанем да се мешкољим и стварно заспим. Испало је да сам спавао више од десет сати. Дође ми тако једном месечно, као и оно да једну ноћ уопште не спавам, или да пребродим дан са двапут по сат ипо. Имам навику да немам навику. Њој је некако пошло за руком да заспи око, ваљда, три, након још једне подуже пуш паузе. Устали смо обоје око осам. Она прерадила једну своју стару мајицу, која ми се и иначе свиђала, да буде нешто летњија и женскија (каже да је писало да је мушка, шгјз на њој никад није тако деловала), а ја кренуо кроз мрз и Бјо и исправио пар ситних багова који су ме већ нервирали (зашто је дијалог за alert.prg увек на другом монитору, зато што је центриран а за центрирање му веикс измисли некакав догађај са таквим координатама, а и био је превише ситан).
Иначе, за одлазак на спавање ми је проблем што последња четири метра прелазим скоро у мраку, напамет. Јесте да сам угасио светло у дневној соби, али још увек ради светло над судопером, а и у купатилу га палим, и напросто не прође довољно времена да ми се очи навикну на мрак. И онда се сетим оне гусарске форе са повезом преко ока - нису сви они били једнооки, него су носили тај повез кад се мачују на броду, па кад са оног бљештавог сунца уђу под палубу, само пребаце повез на друго око, и виде све, јер се очи прилагођавају независно једно од другог. Хм, да није урбана легенда? А шта ме кошта да проверим - чим угасим светло зажмурим на једно око и не отварам га док не уђем у спаваћу собу. И гле, ради!
Шеснаестог, после разоноде, ајде опет као безалкохолни је дан, па докрајчимо онај красниј љебељ виски што нам је давно донео Стојан. Нисам мењао чашицу, пио сам из оне где ми је била тинктура чубра... и те три капи што су остале на дну су избледеле виски, у мојој чашици је био приметно светлији него у њеној. Чак и кад смо други пут сипали. Хемија је чудо.
Седамнаести, Лена окачила видео како се Тања први пут сусрела са лимуном. И то не да је загризла, само је пијуцкала воде из чаше у којој је пливала кришка, ал' свеједно, најзад једном, макар из десетог пута, имамо то прибележено, те фаце, како брчка носић, мршти се, одмиче од чаше у неверици... и свеједно пије још. На снимку се виде четири гутљаја, ал' каже да је било бар петнаест.
На Суштини Шкрба издаје некакве смернице, није баш да је наређење #2 (#1 гласи „поступи по нахођењу“), у седам тачака, и гле, већ #2 сам препознао да се односи на мене: „Сасвим је ОК качити фотке које су занимљиве само аутору, који год то разлог био, док год у садржају прилога постоји и нешто што је занимљиво и некоме другом. Ако ништа друго, дај бар мало да преиспитамо неку минималну естетску вредност неког низа фотографија.“. Ех, кажи лепо да ти се не свиђају. А то, да знам шта ће кога да занима, ту немам појма. Бар дваес пута ми се десило, на обе стране, да сам се скроз разишао са читаоцима. Шта је мене занимало и што сам сматрао за баш онако јебитачну ствар, није изазвало ама никакву реакцију. А онда неке ствари које сам урадио успут и скоро офрље, су баш одјекнуле. Уосталом, након десетак година, како рече Влатко, „сум ти кажал се, веќе сто пати... немам песна за тебе“. Но ајде, ако ми падне на ум нешто, видећемо. Имам још доста да напишем о мање познатим домаћим бендовима, ако већ нисам фотограф по његовом укусу.
Деветнаести, причали са Нином. Од деце видели само Виолету, остали су спавали. Сад лежу око 10, устају око 17 или ту негде, она поранила. Ништа се велико не догађа, једино је Раји наручила дигитални клавир, хоће да учи. Да видимо и то чудо, то баш захтева упорност. А и она поново учи да свира гитару. И опет хоће мало да преуреди плаву собу, ака играоницу.
Двадесети, скокнули до Мерета, понестало мачије хране. Узели и два балона воде за сваки случај, има бар три пророчанства*, и то од неких риба које су и досад погађале. Остало имамо. Од мачића није претекло ниједно, оно пре ове кише, кад је била најгора жега од 39, нестало и последње. Ал' нема везе, Џими и Зелена су опет опширне.
Увече причали са Гораном и Стенлијем. Ствари добро кренуле - онај лик је кренуо да сређује њену кућу, пронашло се и где се пали струја (био негде главни главни прекидач), замењен термостат од климе (нису батерије само цркле него су и прокисле и уништиле термостат), мораће да се мења плафон у малом купатилу, тепих на окретишту изнад степеништа итд итд. Биће неких 11000$, што је калај работа у односу на оног првог што је тражио 20000 да реши само један проблем. Овај ће да доведе кућу у цакум пакум стање за продају, а досад најбоља понуда је била 180 хиљада, са овим има да оде на више од 200. С друге стране, кренуло га да празни магацин, отишао је један купе, а у изгледу су муштерије и за неки з 4 кабриолет. Мада, то је више женски ауто, што се њега тиче. Ту сам се сетио оне лезбаче од 06-X-2009., и препричао целу ствар.
Ту онда Стенли исприча како му је дошао неки момак, 19 година, да му среди мечку. Кад је дошао да је покупи, да му да се мало провоза неким бенџом. То је оставило утисак, дечко се одушевио, хоће да купи девојци један. Е сад... дечку је отац погинуо, удавио се на језеру у Калифорнији, што звучи сумњиво јер је био у доброј кондицији, сад да ли је сам страдао или му је неко помагао или је то био vaccident, ко ће то знати. Но, оставио је сину добру лову, дечко упише право а уз студије радуцка ту и тамо шта стигне. Каже најбоље му се исплати стругање пултова у кујнама по ресторанима, тај челик се добро замасти и ту обичан детерџент не помаже. Он се опремио хатезе опремом, каже добије сто долара по комаду а уради га за сат ипо. Свака част, момак, биће нешто од тебе. Каже Го „нисам му видела девојку ал' делује симпатично и здраворазумски, показивао ми слике“.
Кад смо се поздрављали, Стенли каже „Неша је баш згодан дечко“, на шта ће овај само „знааам“, уз онај његов мангупски осмех.
----
* једно се баш испунило, тридесетог код Камчатке земљотрес од 8,8 и цунами од 4 метра. И датум је био најављен за крај јула.
Спомиње се: 06-X-2009., 03-VI-2022., alert.prg, sGradlj.com, Анита Џенифер Бергер (Анита), атариСТ, Бјо, блокада, Виолета, Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Клинцаид, комбинат, Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Стенли Бергер, Стојан Настић, суштина, Тања Настић, шпиритана, на енглеском
11-VII-2025 - 2-III-2026