Моји нафташи (трећи шеснаест, срећом нисам предавао и трећем петнаест, исто нафташима, било би ми превише) су, као и РГМ (руковаоци грађевинским машинама, ака регимента) су ишли по неком свом распореду. Јер су теренци. По плану и програму су имали исти број часова наставе и праксе као и сви остали, 80:20, тј четири дана у клупи и један на будућем радном месту, ал' док су сви остали праксу радили у школској радионици, каква би то била машинска да нема радионицу, они су морали на терен, у Нафтагас и Гик. Што није никако могло да се организује једном недељно, бушотине су тамо негде, на пола пута до Румуније. (подробније под јуни 1986.)
Зато су они ишли по посебном распореду, да се тих 30 радних дана распореди на тај пети дан у 27 недеља, што је био хаос, и вечити извор главобоље за мене, ал' некако сам се сналазио. И наравно, своје часове код њих сам онда држао тим ритмом, тако да је трећи писмени код њих био добрих месец и нешто пре него код осталих.
Писмени сам увек држао као двочас, без одмора. Потрефило се да је овог пута то био трећи и четврти час, дакле уместо 90 или 95 минута имали су 105. И све океј, раде они... Док сам још чекао да редар подели вежбанке, улази редар другог нафташког одељења, да позајми сунђер. Океј, реко, сунђер ми неће требати, врати га после четвртог часа.
Ал' не, кад је звонило за крај трећег, ево њега, хоће да врати сунђер. Одгурам му врата и кажем „не може, писмени је, рекао сам после четвртог“. Ал' тип гура па гура. Гурнем ја јаче, он опет. Онда гурнем прву клупу, била је празна - добили су највећу учионицу у дну ходника, коју нико није волео јер се зграда већ слегала па је изнад прозора у углу могла рука да се провуче, тамо никад није било топло, осим можда јуна, а њих баш и није било много, те је било пешес празних клупа, наравно предњих. Тако сам је гурнуо да је баш треснуло, и клупа и врата, и притом пустио свој просветни глас, оних 60 децибела из стомака, јер како рече онај мртвозер што нам је предавао методику, „немојте се дерати, треба гутати креду 40 година“, из стомака је громовитије, даље добацује. а мањи је напор. И седнем на ту клупу. Онај мали кретен је одустао. Мислим се, не знам у чему је била шема, да додаш неком нешто док враћаш сунђер, да је неко можда преписао задатке на папир, избацио кроз прозор, у приземљу смо, е сад како је мислио да то дотури... а опет, што онда решења и не врате кроз прозор... онај Спасић је већ имао шему са канапом. Ма, ако успете да изведете неку такву шему а да вас не провалим, ајд правићу се да ништа није било, бар сам вас натерао да користите мозак.
Окренем се ка разреду, кад оно сви блену у мене. „Шта је? Ајде радите то, тече вам време“. Кад ће Нафтарица „јао професоре... ми нисмо знали...“, „Шта, да умем и овако? Одлично, тим боље по вас, боље да не знате, ако не знате значи да смо добри, па, да не кваримо...“.
И стварно нисам имао проблема са њима.
25-VI-2025 - 13-VII-2026