27-I-2025.
Целог дана само вртим вести, наизменично читам Данас, Радар и Бурунди... велика блокада Аутокоманде. Претходних година сам, што 2016. (кад смо ишли неколико пута до клиничког центра и ВМА) што 2021. (кад сам куповао Јоду) прошао том раскрсницом, знам колико је велика, и просто ми је невероватно да су успели да је прекрију целу, и држе тако 24 сата.
Није ми пало на ум да гледам негде живи пренос, ал' сам се нагледао одломака, качили су кратке снимке на Бурунди, и ваљда први тренутак који ми је заглавио кнедлу у грло и натерао сузу на очи је оно кад је један, на аутопуту испод, стао, изашао из кола, клекао и наклонио се народу онако јапански, челом до асфалта. Незаборавно.
Бар сам успео да одремам током дана, па сам увече био прилично оран за шетњу, осим што сам се задувао док сам обувао чарапе, смета стомак... Но, свеједно, стигли смо до Драгане таман на време, иако смо свраћали у две самоуслуге (у Персу да купимо вино, у Аман код гробља да видимо на шта личи, нисмо никад улазили), а и Борче је стигао само неколико минута после нас.
Пила се лањска трешња, добро је ишла, попили смо сви по три. За мезе је имала баш добар тврд сир и неке домаће кобасице, баш трефљене, надимљене таман колико треба и доброг састава - боље од, рецимо, Нешиних, где увек има комадића костију. Вечера је била тек око девет... занимљиво како су сва та јела од киселог купуса као стандардни део наше кухиње, а испадну тако различито. Она укрчка подварак на тамно; ја код куће навикао на светло, и некако су ми добра оба. Печење се сећам да је било, ал' немам појма од чега беше. Опет сам јој наоштрио ножеве.
Морао сам да напакујем нешто фотака од јуче да понесем у телефону, Драгана је баш инсистирала да види Тању. Одушевљење није изостало, обоје су помно прегледали фотке, а наш селфи са Тањом је добио посебне похвале. И од мене је добио, већ сам га поставио као позадину на иконостас на оба монитора.
За разлику од неколико претходних седељки, кад је Драгана покушавала да протури понешто од оног што види на телевизији, типа „опозиција је још гора“ и „шта Ђилас“, на шта сам се баш наглас насмејао, шта Ђилас је као нека опозиција... Данас, мук, политичке теме су се вешто избегавале. Да, кад су се дигли чак и сићушни Брус и Сокобања... Како рече неко, дигла су се и места која се ни против Турака нису бунила.
Ту смо се и договорили да у међутермину, наредног понедељка, седнемо код нас и погледамо тог Радована трећег, значи да седнемо на кауч и гледамо, без вечере, само ракија и грицкалице.
Разишли се, прилично шарени, око два. Да није било проблема са оператером, никако да му објасним где сам, досад је увек било довољно „испред Леснине“, не бих се ни сећао како смо ухватили такси. Време на позиву је било 2:05.
Сутрадан сам опет седео залепљен за екран, читао Данас, Радар (некадашњи Нин, то ради редакција која је колективно дала отказ и направила нов лист). Онај небитан лик дао оставку... шта то пада? Пада влада... Ал' изгледа да се овог пута неће тако јефтино провући. Јер је поднео оставку јер се „осећа одговоран“. Аха, а што је није поднео првог новембра (како су многи питали). У току дана се испоставило да је четворка са бејзбол палицама, која је изашла из просторија странке и умлатила студенте који су им шарали излог, око три ујутро, од чега су једној девојци поломили вилицу, друштво његовог сина, што је итекако добро документовано, они сами имају навику да се сликају и каче то по мрежама.
Двајздеветог сам отишао бициклом до града да намирим Великог брата, тј да региструјем свој мобилни број. Досад је то било анонимно, а замало да је и остало тако да је Жексов Глобалтел имао ваљану страницу. Довољно је име и презиме и ЈМБГ, што сам већ имао спремно, звао бих се нешто на румунском, Јонел Вулпеску рецимо, и био бих рођен 1969. Ал' док се не улогујеш (само број телефона, а онда ти стигне порука са шестоцифреном лозинком, дакле и даље анонимно) више не добијаш ту страницу, него нешто десето, где тражи и да сфоткаш личну карту, скенираш кур код и сликаш се... И насупрот уверењу да је и за ово срање крива ова власт, не, криви су утолико што спроводе сва срања која им ЕУ наручи, а за то добију још одуговлачења. Оно, да сам било каква заједница, не бих с њима ни био.
Главни сокак практично празан, једва да има пролазника, време лепо... и нигде ни пикавца. Откако протести пролазе овуда скоро сваки дан, чистије је него икад. И гле, нема никог пред серекешом у стаклари, а има пара. Треба трефити датум.
Тридесети. Написах ово на Бурундију, а пропао графита „ЋАЦИ У ШКОЛУ“, што је на стубу капије Јовине гимназије у Новом Саду написао неки СНС 'активиста' па га је цела Србија три дана развлачила („Ћаци виђен у Јагодини“):
Размишљам нешто о том Ћацију, и како је цела земља кренула у спрдњу са тим из одмах, на три четр сад, данашњим језиком речено, вирално. Добро, заиграо ми је брк, мало... Ал' то зато што је фора језичка, но није у томе ствар. Ту се буквално на том једном слову осликала суштина режима, да се режим ослања на јефтине аписмене будале које раде шта им се каже, и одавно су навикле да није згодно да притом укључују мозак.
Ту је поиспадало неколико осигурача. Крембил који вероватно није никад ни сва слова латинице научио, сад добије задатак да испише графит и то ћирилицом, које се радо сећа... али слабо. Ал' задатак је задатак, и он оде да нажврља те три речи, на једном од безмало светих места, и тако буде рођен Ћаци.
Крембил је тек нуспојава оног што режим ради са образовањем и културом, он је његов серијски производ, стандардизован. И нуспојава оног што режим ради са ћирилицом, скоро све погрешно.
Симптоматично је што је режим прећутао комплетну гунгулу око тога, правио се мртав, јер шта да кажу, да нису они послали неписмену будалу, кад је свима јасно да је то био њихов члан на задатку. И онда шта, да се постави питање што такве скупљају и примају у своје редове... не верујем да ико тамо сме да повуче крај те вунице, јер у три лака корака остаје без џемпера.
Ово је за собом повукло подугачак низ реакција, од ћирјаковског културолошког и социолошког гађења над собом што се наслађујемо глупошћу дебила, преко „одјеби море, они се наслађују стално тим шта нам раде и посебно што су некажњиви“, односно, мојим речима, „отац Ћацијев је билмез са ћошка који је добио посао који ти не можеш да добијеш, јер се уписао а ти ниси имао стомака. И управо се изофирао колико је стручан за тај посао. Хоћеш ли себи да одузмеш право да мало сеириш над будалом?“. Додаје Гари „Ко их јебе, сви су имали избор, и сви су сад непријатељи, а и у скоро сваком окружењу се зна да су то најгори људи, најгоре комшије, гадови и покварењаци. Што рече један гари, мени је непријатељ цео амерички народ, не само елита, а мислећи првенствено на докерске шљакере који штрајкују, али притом уредно пропуштају пошиљке оружја за геноцидни Израел.“ Додаје Плачкица, „'ћаци' је пригрљен и шета са нама, почело је као сеирење, после пар сати овершеровања на мрежама и неразумевања контекста у ком је настао, ћаци је постао један од нас. на крају су и најупорнији одустали од објашњавања шта је и ко би требало да буде 'ћаци' и то је најбоље што је могло да му се деси“. Гари: „Ћаци је погани есенесџија, без дипломе осн или средње школе, али у значајном броју са купљеном дипломом факултета неког њиховог, није ми симпатичан ни у једној комбинацији.“.
Чак и последње припиздине, типа Заплања у општини Гаџин Хан, за које ни не знам где су, су прихватиле зајебанцију и дигле се. И наш дежурни ђетић додаје „Ћаци је типичан снсџија који је онако мало пглу и неспособан али није толико зао па и њему буде мало мило кад види студенте и сву ову позитивну атмосферу.“
Тријеспрви ми је прошао у ништа. Она је још и завршавала неки џемпер, а ја само зверао по мрежи, гледао како оних 900 студената напредују пешке ка Новом Саду, како их успут дочекују као ослободиоце, колика ту позитивна енергија испољава, људи плачу, ма плаче се и мени док то гледам, и сад (другог ујутро) док ово пишем. А деца слатка, да сам тамо заљубљивао бих се на сваких пет метара, овако на свких пет минута преноса... који је почео сутрадан у 15:00. И тако добрих 25 сати. Буквално цело поподне нисам одвајао очи од монитора. Ово је телевизија каква је требало да буде и каква не сме бити, јер јебига бизнис - без реклама, директан пренос. И сви кажу „енергија, дивна енергија“.
У некој паузи размишљам што су ми сви тамо тако лепи. Једно је што су природни и емотивни - једни се смеше, други плачу од среће. Друго је што су све то неки нормални људи, нема спонзоруша са силикоњарама и напумпаним уснама, нема набилдованих збитоглава, какве вазда виђам по вестима (и ко зна колико бих их тек виђао да гледам телевизију). Нема ни превише обријаних глава, мада то што нисмо видели ниједну не значи да су демоде, него да је било хладно и носили су капе.
Предвече је звала Нина па смо се натенане издиванили. Штогод је прераспоредила намештај. Велика бела фотеља из угла је нестала, то је продала, уместо тога две полице; попречна висећа полица код улаза је сад стојећа (каже да се намучила док је пребушила где шта дође, тврд материјал). Линда је опет дошла да плаче због нечег (стекла нешто у игри што је Санда већ имала, па сва срећна кренула да игра с тим и изгубила га за два минута, а није нешто што се стиче на вештину па увежбаш и добијеш, него је насумица, кад наиђе наиђе) и да је мама утеши.
У недељу смо устали релативно рано, ја ваљда у 6:30 а она у седам, ја кувао кафе, она правила цигаре... те смо до 15:30 гледали остатак преноса. Током сва четири дана, паралелно са овим су текли разговори са Маринком око неких ствари у дот њету (тј како најбоље радити са ескуелом из њега, ал' онако строго ООП како смо навикли у фоксу, и то тако да се добије скуп ортогоналних функција, и за шта слабо налази примере на мрежи, јер је ООП изгледа изашао из моде, шта фали и ако има вишка кода и ако одржавање постаје све зајебаније, имаш билдере и сву могућу помоћ од ликовног студија и... ма срање кроз густо грање. Паралелно, јер ни једном речју не помиње онај Вудсток што се одигравао на 3км од њега.
Увече смо се запричали са Гораном и Стенлијем скоро до један. Успео сам пар пута добро и да их насмејем, мада оно други пут и није баш моје, то је она за њихов пазар у Костку рекла „it's a good buy“, што је звучало и као „то је довиђења“, на шта сам рекао да постоје „good buy, better buy and best buy“ (ово последње је стваран ланац продавница), на шта се Стенли заценио од смеха и избацио „сигуран сам да већ постоје корпорације са тим именима“. Анита је повремено улазила у кадар, и свима је било помало жао што неће још дуго остати та клинцеза каква је сад. Утом се и Неша пробудио, па су се спремили да оду опет у Костко, да доврше пазар, јер прошли пут нису стигли ни пола да обиђу. Онда сам ја наточио литру тутифрутија 2024.1, да га опет пробамо, и испао је јако занимљив, препознали смо и смокву и нешто кајсија и купина. Две чашице пре спавања, таман, положио је испит. Можда је остао негде један омањи кетончић, изветриће и то док опет дође на ред.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), блокада, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Јода, Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маринко Протић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, фокс, на енглеском
28-I-2025 - 16-VII-2026