22-XI-2024.
Јуче, после ручка (сарме четврти дан!) ме отерала да дремнем, јер сам нешто мало спавао претходне ноћи, а кад сам се пробудио скроз сам заборавио да одем по те рачуне... Увече смо пробали први овогодишњи тутифрути и јок, још није довољно одлежао, као да му смета смоква или шта већ, нека га после нове године. Наточимо јабуку... Ујутро осване право новембарско срање од времена, једноцифрена температура, ветар и упорна киша. Ајде, до 11 је ветар стао, па сам отишао, овог пута колима, опет подигао и покупио те рачуне - дечко је већ спремио коверат чим ме видео да долазим.
После поподневне дремке видим напољу се бели... Да није то први снег ове године? (не, није, било је већ нешто зимус, тек тек) Па, пријатно нам штамарење (в. Кућни), откад нисам возио по снегу. Ту негде назове и Лена, да видимо како је Тања, и не бисмо изгледа ништа ни сазнали да није Милан убацио „а да узмеш боловање?“. Е онда је испричала како је почела да добија нападе лупања срца, и то јој је у теретани тренер одмах набацио да батали радњу и погледа штитну жлезду. Изгледа да му није прва са тим симптомима. После смо проанализирали прилике и дошли, по Хамеру, да је то због наредне велике дилеме, беба против посла. Јер треба да почне да ради наредне недеље, а дадиља управо има неке течајеве пре подне, дакле може да дође само поподне, и то ће да траје скоро цео месец, шта сад, како ем присуствовати састанцима у фирми, ем се одазвати кад детету нешто треба. А наш перфекциониста не уме да дозволи себи да ошљари у било чему, шта сад.
Вечерас идемо у позориште... У пола седам зове Борче да види кад да се нацрта код Драгане, реко у 19:23. Како си тако прецизан, као мој унук... Па знам све релације напамет, знам колико ми времена треба. А по овој зимоћи боље да смо прецизни него да се чекамо, око Леснине дува и кад нигде не дува. Тј дува око ћошка, пет метара даље само станеш у излог и није ти ништа. И чекали су нас можда два минута, зајебао ме семафор код гробља, неки бус јако продужио колону па нисам могао да истрчим да је обиђем пре него што почне лева трака. Мада, један лудак је то и урадио, и прошао.
Успут коментаришемо како се брзо сазидала нова новоградња на плацу где је био онај из VIII2, прошле године сам снимио како чисте плац, руше котарку и кућу, а сад већ има и пети спрат и чекају се још само унутрашњи радови. И која им је то фора да тако натркече вишеспратницу међу приземне куће, одједном ти ограда није довољна, сад имаш педесет првих комшија које могу одозго да ти гледају у авлију кад им на ум падне. Каже Драгана да јој је и сестра рекла да ће ово да гледа право у њену терасу, ал' то ајде нема везе, нит се она шета гола по стану нити и могу да је виде, има тај паркић између, него једна на Багљашу, неки тамо шести осми спрат, та се баш зарозала, бог заборавио кад је прешла 80 кила, не личи ни на шта, а ударила врућина и она се скине у само гаћице и брус. Каже јој муж да би могла мало да смањи доживљај, а она „ма да, пола Багљаша дрка на мене“.
Даме смо оставили испред Дома омладине а ми отишли да се паркирамо иза гимназије, ни 100м одатле. Свеједно, док смо стигли схватим да сам се мало задувао. Ја брзо ходам али он је луђи. Те се ни не придружим за последњу цигарету пре представе него ајмо право унутра. Наравно, није баш почело на време, у 19:55 су тек отворили врата сале, а 600 људи не може да уђе и поседа за мање од 20 минута. Каже видела је Јозија, носио је неке папире, мимоишли се у гужви на улазу.
Представа „Сузе су океј“. Немам појма ко је аутор ни откад је текст, ако је амерички (лако могуће), одлично је препелцован на наше прилике. Тања Бошковић игра матору певаљку, вечити пратећи вокал на радију, која лоче, гледа да изгледа јебежљиво, оно Бет Дејвис на стероидима, и све скупа и не труди се да нешто успе у неком шоу бизнису, њој је доста да је њен песник чује, а увек навата понеког, и представа прати њене последње месеце са најновијим примерком.
Две ствари. Прво, ово није сала за позориште, пола дијалога нисам чуо, а чуо сам да се жале и неки три реда ближе од нас. Овде треба микрофон и озвучење, таква је градња, ту има одјека само страга и са стране, свуд около је тепих, нема дрвета. А и глумац у улози младог песника би могао да научи да изговара сугласнике да се чују, њега сам најслабије разумео.
Друго, Тања Бошковић. Јесте да је прешла седамдесету а и даље добро изгледа, ал' јака ствар. То гледам сваки дан, и, како беше у оном вицу, ова моја је лепша. Нисам сфоткао ништа за време представе, само пре и после. Разлаз у 23:00, лепо сам их развезао, попили смо по једну ипо и заспали.
Пет редова испред нас је седео Средљак са женом. Њу нисам никад досад видео, ал' моја госпоја је зна из младости, са Гроша, пролазила је поред њене куће куд год да иде. Сустигли смо их кад смо излазили, па је био приличан збуњ кад му се прво она обратила. Није је познао (а ко зна да ли ју је некад и знао, а и кад је то било), а ни госпођа му, па се нашао у небраном грожђу док се нисмо примакли и нас троје да додамо контекст.
У суботу, 23., нисам баш много шта радио преко дана. Напунио батерију за еоса 70, требаће... Јер смо и то вече ишли у Дом, овог пута на концерт зрењанинске филхармоније. Борче је дошао по нас око 19:30, па смо покупили Драгану. Карте су бесплатне, то је он покупио кад је ишао по карте за позориште (које су коштале по 1500). Па, ако је синоћ било једва тридесетак празних места, сад их је било скоро сто, ал' свеједно, ово се рачуна као напуњена сала.
Док смо пушили последњу пред улазом, видим нека рибетина се обрадовала што ме види, па све није сигурна јесам ли ја, а ни ја је нисам баш познао из прве - Зана! Ту смо и кренули да улазимо, само се поздравили, и са њеним оцем.
Звук је феноменалан, овако нешто није ни покојни џејбиел умео да дочара. Можда и би, да сам га икад пустио довољно гласно. Ал' оно, чују се сви инструменти. Добро, од петнаестак виолина чују се можда две или три различите мелодије, ал' чуо сам засебно чак и триангл и ксилофон. Млада флаутискиња, ууу, одлична а и изгледа. На леба да је мажеш и за доручак и на вечеру. Башка ми се свидело што су одсвирали Бетовенову седму (а што сам ја мислио да је то прва, а овамо знам први став напамет).
У паузи су даме изашле на пуш паузу. Ја сам јакну оставио на седишту, није ми се излазило на ту зимоћу, него сам време искористио да погледам изложбу - ДЦ-99 још увек пичи. Јози је имао доста изложених радова, као и пар старијих чланова или њихове деце. Брља је имао једну, ал' је бар добио похвалу за њу, а Шкрби је прошла једна, и то звездано небо док се окренуло неких 30 степени... мада, мораћу да га питам како је то урадио, то је експозиција од два сата, а трагови звезда су блеђи ка једном крају... Послао сам му сутрадан имејл са питањем, и фотку те фотке... са том цедуљом где је испао Грдивој. Једина типографска грешка у потписима слика је баш на његовом имену. За то време су њих две опет среле Зану, пита јел може да добије архивске фотке, радо се сећа мојих ћалета и кеве а нема фотки са њима. Важи, може, пошаљи ми имејл да ти пошаљем линк, кад их покупим.
Кући смо стигли већ око десет, па сам стигао и да урадим фотке од оба дана, и сложим овај аутокрп... морао сам то да пробам, и свиђа ми се како је испало. И било је и времена за суботњу забаву, до ко зна ког доба. Увелико користимо то што смо сами и више ништа не морамо, па кад устанемо устали смо.
У недељу смо се мајали по кући, не радећи мање више ништа. Закрпио сам оно у мрз плаџеру, сад више не улеће у петљу док тражи следећу песму (као што сам мислио, заборавио сам да искључим тајмер кад дође до такве грешке, а оставио сам га да окида на 140 милисекунди, па ако за то време није почео да свира следећу, он окине поново и опет јави исту грешку на још увек истој песми, све док једном не буде довољно брз да пређе на следећу). Деси се једном-двапут дневно да напросто стане, само кликнем на следећу и онда опет ради сатима. Мораћу да пробам да ухватим грешке самог свирала... биће овде разоноде за целу зиму.
Видим у вестима да су синоћ нападнути студенти испред ФДУ. Исто као што су крајем деведесетих јуловци имали своје момке са фантомкама и бејзбол палицама, нема везе како се зову, то су СА одреди. За разлику од оног у Новом Саду пре две недеље, кад је било очигледно да су у градску кућу упали плаћени провокатори и нешто запалили у приземљу док се грађани нису мешали, и кад је требало да се грађанско-опозициони протест офарба као насилан да би се оправдала интервенција мурије, овог пута су напросто кренули да лемају студенте и професоре. Упркос томе што постоје десетине видео снимака, од десетак батинаша у судски процес ће стићи четворо, од чега ће троје да се погоде са тужилаштвом (признање за условну) и тако прођу мимо јавности. Ово је тренутак кад ће да крену масовни протести, који су и могли да буду избегнути да је власт имала бар мало памети. Ал' кад ти је на челу психолабуд...
Увече, таман кад смо наточили ону јабуку и погасили мониторе и светла, зове Го. Последњи пут из жуте куће, ваљда. Селидба је увелико у току, Стенли је продао још једна кола, а и велика Тојота одлази за пар дана. Чак је стигао да ради и на оном невероватном Бентлију, опет нам је показивао на шта то личи, каква је то заврзлама од црева и цеви, то као да је Гигер пројектовао. Школски пример за „госпођо, ко вам је то радио“. Узима ову недељу слободно, па да на крају тога преселе и кревете и кујну, па у нови почетак. Неша је, наравно, у свом „не померај ме“ фазону, њему се не иде никуд, ал' је бар овог пута дошао пред телефон да и њега мало видимо, издржао скоро три минута.
Понедељак, Лена опет на послу. Добила и повишицу, тј годишње пеглање инфлације. Питамо како је, каже исто као пре. Добро, нек тако и остане. После смо се прерачунали нешто, та њена повишица је отприлике колико наше пензије заједно.
Средљаку сам послао обе фотке где сам га ухватио, каже „Сада немам времена, кувам. Сутра цу се консултаната са својим адвокатом.". Одговарам „Ако хоће да купи слике, наплати му бар трипут више него што сам ја теби.“ Е, кад су била та времена кад је моја фотографија нешто коштала, а и раја била расположена да наручи и плати. Откако је дигитално, не наплаћујем уопште.
Поподне, звале Линда и Санда, па смо се дочантравали неко време. Мама је на послу, Алиша још увек долази, Арон је у спаваћој соби за столом, ради, Виолета се ошишала кратко, још за брата нисмо ништа чули. А, да, Аронова мачка се исто зове Линда. Питам ко се одазива кад је неко зове, каже „ако је Арон, дође мачка, иначе обе“.
Уторак сам мање више (ако не бројим трочасовни мачкодрем после ручка, одличан кардиолошки гулаш са, наравно, нашим резанцима и свежом туршијом из расола) цео дан читао документацију и код којегде, да видим како да у мрз убацим падалицу на десноклик. Испало је да не треба уопште то да радим, то је већ уграђено у Дабо, само треба да попуним већ спремљен празан метод где се у падалицу додају редови и везују за код у масци. Ставио засад један ред, везао за исти код који реагује и на „стој!“ дугме, и радило из цуга. Свака част Еду Лифу, Полу МекНету и Џону Фабијанију, имате пиће, момци.
Предвече, као и обично, зове Лена, па смо видели и Тању. Баш је велика порасла... ма то смо ми навикли на ове две што су биле ситне прве године. Ал' живахна је, ножице не мирују, хоће и да стоји, право али не баш усправно и не покушава да држи равнотежу, али кад добије два кажипрста, ухвати се и одмах вуче да се дигне, већ спремна, тело укрућено... Оно са штитном жлездом, можда тај хормон мало утиче и на Тању, баш не мирује, а ендокринолог јој рече да не може ништа да јој да јер доји, него да мирује, ово обично прође за пар недеља, честа је појава после трудноће, а онда дође неколико месеци са хипотиреозом, опуштенција. Имамо набрану целу лименку матичњака, да кува чаја од тога, то помаже. Расте нам око славине у старој кући, а имамо и један жбун код оног мотоцикла у авлији, нема да нема.
Како сам ово написао, тако сам се сетио да овде ништа не пише о том мотоциклу, тј мопеду, па сам нашао и кад је то било и како се завршило и зашто стоји тамо у буџаку већ једанаест година и што га не возимо. Па сам додао и то овде.
У ноћи између 29. и 30. новембра ми се опет није спавало, легао сам у пола три све се надајући да сам се довољно заморио, макар у главу ако већ ништа нисам радио цео дан (тј патио сам се нешто са мрз плаџером, вечито ми почиње од нулте песме на листи, што је у овом редоследу нека симфонија Шостаковичева, а после сам гледао глупе фејл видоје, освета одликаша дунстерима који од физике не знају ништа па само падају, горе им тигањи које не умеју да угасе), и скоро да сам и заспао... до неког тренутка кад више нисам. Лешкарио, опуштао се и на крају у пола шест дигао руке. Устао, умио се, појео једну коцку гужваре (нови рецепт, већ неколико дана пребира по јућубу староставном) и последњу палачинку (пекмез никако нисмо начисто од чега је, некако највише личи да је од купина и смокава, мада не личи ни на једно ни на друго, ал' има обе врсте семенки, укус је нешто натприродно) и... узео да измерим колико нам то траје једна цигара, ова тура нешто баш дуго гори. У паузи концерта, кад је изашла са Драганом да запали, овој је цигара била већ готова а њој остало још две трећине. Пробао сам и пре спавања, али сам пустио телефон да се успава, па није мерио све то, испало четири минута. Па, неће бити... те сам ујутро узео да мерим све пипкајући понешто само да се не успава скроз... резултат, седамнаест минута. Опа, бато.
Утом стиже и видео, Линда и Санда се врте у круг у радној соби, која је скроз испражњена. На поду је нешто прострто, и то тачно до три цола до ивице паркета, и каблови су дигнути уз полицу. Арон стоји са стране и гледа. Изгледа да користе викенд за црни петак да среде ту собу да буде заједничка радна, од нове године ће и она да крене да ради од куће, а онај план да у гаражи направи радну собу је изгледа остављен за касније. Но, чућемо кад будемо чули.
Спомиње се: VIII2, Арон Питерсон, Виолета, гимназија, Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), Градивој Средљев (Средљак), Градивој Шкрбић (Шкрба), Грош, Дом омладине, Драгана Витас, ДЦ-99, еос70, Зана, Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), Кућни речник, Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, мрз плаџер, Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, новоградња, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, на енглеском
23-XI-2024 - 16-VII-2026