14-XI-2024.
Недеља кад се мање више ништа није догађало. Деветог и десетог смо испекли дуњу, полако и натенане. Нисмо добили нешто много, 6,2 литре од 50кг дуња и 15кг јабука. Први казан је кренуо баш слабо, са 55% (нормално је да крене са бар 64%), па то нисмо ни секли него све сипали у други да се препече. Како смо се надали, добро смо се удали - берба нам је трајала мање од три сата, брзо је то ишло, ни плод није био толико ситан како смо се бојали, ипак је оно мало кише пред крај нешто значило, ал' касно је то кренуло да расте, ово је три недеље касније него претпрошле године, није направило толико шећера. Успут смо у препек сипали и све остатке флаша из прозора у Јохановој соби - деци-два од овог, цела боца трибулуса од Јовића (19-VIII-2012.), па чак и последња два деци вињака (в. 31-I-2011.), заборављена у некој пивској флаши, све скупа око литре.
Прво јутро је била баш лепа магла, права новембарска, ал' се разведрило током дана, чак сам се нафоткао мачака, да шаљемо унучићима. За други дан је остало једва пола казана, но и из тога је изашла цела литра. Па сам онда спаковао казан, ал' док сам се наканио (јер сам одвалио добар мачкодрем после доброг ручка, пасуљ трећи дан, и то неки пребранац из Мерета, добар) већ је било доста касно, па сам табарку оставио за сутра. Испало је тек тринаестог, нешто ме ухватило да сам често зимљив, а лишће које је нападало у њу је затворило доњи вентил изнутра. То тринаестог сам само узео комад жице и проџарао кроз вентил, и кренула вода млазом. Како само један лист може да задржи 35 литара воде... а таман смо мислили да је напросто изврнемо.
Стенли је набавио неку крнтију од комбија, и кренули су у селидбу. Већ је обрнуо пар тура, два сата утовар, пола сата истовар, Анита му прави друштво - има свега два седишта, назад је све повађено, чак нема ни зидних облога. Нисмо причали уобичајена два сата, само сат ипо, јер су хтели да обрну још једну туру. Онда смо закључили да је прошло пет месеци, може и она трешња да се проба. И био сам у праву - први гутљај је био мало чудан, али већ код трећег је клизило. Чудна је трешња, мириши помало на гњило*, што је у ствари нормално, алкохолно врење и гњиљење су скоро исти, ал' код трешње је тај укус нешто посебно... и добро. Било је добро и у уторак, баш смо се провеселили. А мало и докачили, опет око рокенрола, то је јеврејска завера, то су кренули да кваре културу, допринос тога је нула. А па кад кренеш са тако аподиктичким ставом, ни не одговарам, јер сад одједном треба да овако припит довлачим из сећања гомилу ствари о којима ретко и размишљам, подразумевају се, нећу се сетити, па радије не кажем ништа, само да знаш да се не слажем, ал' не морам сваки пут да ти кажем.
Током једне такве седељке, пре пар недеља, дошло је на ред и прање судова. Ма, реко, то што сам ја тамо негде у почетку уобразио да ми је оно ситно пуцање коже на прстима (прошло из цуга кад смо отишли у Америку) од детерџента за судове па престао, не значи да нећу, него више не знам где ти шта стоји, па боље да не перем него да ме грдиш што сам нешто ставио где не треба. А па не, само поређај на решетку да се суши, ја ћу да вратим где шта дође. А, важи. И онда сам ухватио да перем... касније увече, док она седи у жутој соби и на гугољу гледа нешто, ако има тигањ. Јер њу мрзи да га ориба како треба, а мене нешто ухватило неко чудно задовољство, ваљда од казана, да ми се свиђа да видим како се укаже чист метал кад се то добро оструже. До данас сам то већ трипут урадио, и тај тигањ за палачинке све боље изгледа. А дохватићу и остале, кад који наиђе.
Са Леном смо се чули у уторак, у редовном термину. Тања је све живахнија, ножице не мирују, замало да пропузи. Руке је већ углавном савладала, уме да ухвати оне глодалице и тури у уста, наилазе зуби. И лепо се заокруглила, има и јамице на коленима :).
Таман кад смо закључили да су нас близнакиње скоро заборавиле, за протекли месец су нас звале можда двапут, кад зове Линда. Крене од тог како не уме да потера неку игру на телевизору, само на таблету, а хоће да игра са Сандом, таблете не умеју да умреже... Скоро да плаче... за три четврт сата је већ била насмејана :). Још баба и деда умеју да их забаве. У осталим вестима, Виолета је добила.
Од десетог до тринаестог сам чистио... фонотеку. Док Јагода и остала свирала гледају да извуку шта могу из имена фајла, ако већ у самом фајлу нема ИД3 ознака. Ал' ја сам се заинатио да то доведем у ред већ једном. Има ту фајлова од пре 25 година па и дуже, има ту свачега, и од 23000 њих 2000 је било без ознака... па ајде, кренем редом. Четири дана.
Четрнаестог, Нина звала као раније што је и мала обичај, док се вози на посао. Таман за тих двадесетак минута разменимо новости. Делује мало сабласно како тај телефон филтрира звук, или јој то ради слушка, па ама ништа од кола и саобраћаја не чујемо, једино на крају кад је повукла ручну, то сам чуо и познао. Вест је да Арон долази сад за викенд, и остаје... неко неодређено време, има пет варијанти а текућа је да ће до марта.
Петнаестог, посла цео дан. Пре подне је кренула да чачка судоперу, одвод се запушио, а испало је да се и отпушио где не треба, цури са стране. Одем до Тишме да купим нов, и ту смо се прилично запетљали, јер нам никако не иде у главу где ту шта дође, то може да се склопи на неколико начина... Ал' на крају смо некако успели, пали, иде.
У 14:50 зове Звездана, каже ево долазимо. Ајд сачекаћемо вас на сокаку, да не упаднете у шахт, поклопац од водомера је упао прошле године... Дођу она и неки њен шљакер пред врата, мали полукомби, неће да се отворе стражња врата, квака се распала, треба негде нешто да се чачне... Видим да ће ту сад да падне пола сата петљавине и да најбоље да отворим свој гепек и почнем да нудим алат... а, реко, бочна врата? Може туда? Е, гле, може. И изнесе то он, ја као да држим стражњи крај, ал' јок, не иде ми, задувао сам се док смо прешли пет метара. Ту он стане под степениште, само да му набацим полутку на раме, и унесе, спусти на сто. Ја сео да се издувам, њу оставио да се мало издивани са њима, те онда кренемо да сечемо. У јеее, откад то није било, пола гице на столу, синдикална, и таман 49кг за неких 16600 отприлике, пола џабе пола забадава. И нисмо много ни заборавили од вештине и анатомије - из цуга смо отфикарили где је шта дошло - она папке, ја шунку и плећку (истине, без лопатице, то ће ићи засебно). Најдуже нам је трајало док смо скинули кожуру са сланине, треба нам за белу кобасицу. Нисмо се замајавали са набавком црева, него је напросто барила сву ту кожуру, јетру, шта је почупала са главе, разне фронцле и крајеве, на крају оцедила, додала белог лука, соли, бибера и на крају разлила то у плек. То смо оставили преконоћ да се охлади и стегне, и већ сутрадан лепо вечерали тога и чварака. Чварци, истина, нису били баш по пе есу, нису рскави а нису имали ни боју, но зато је изашло 20 литара масти. Кад је истопила и другу туру, поређала је и чварке у плек па их још допекла у рерни. Е сад имају боју, а из њих је изашло још две литре масти.
Она сатара из Лидла ипак није сатара, то је азијски широки нож, а пошто смо је користили као секиру - лупали чекићем да пресечемо кости (ја ребра а после она растављала кичму док сам ја одремао) - отпала су два парчета са сечива, полукружна, пречника око 8мм, и пукао је метал унутар дршке. Па, шта очекивати од комада који кошта 2000, права сатара кошта 100€. Боље да смо узели секирче из подрума.
После смо видели и ко је био добављач за ту полутку - нико други него Плусмес. Види, види.
Упоредо са тим, ставила је неколико литара зимске салате у расол (купус, шаргарепа, карфиол, лук и шта је још нашла), а спрема се још једна тура (са цвеклом, купусом, келерабом и шта још наиђе), замрзивач је пун, зима може да почне.
У недељу (17.) смо мислили да код Лене кренемо око једног, лабрцнемо нешто у брзождеру у Стајићеву, ал' стицајем околности није тако испало. Прво, кад сам хтео да их зовем да наручим, видим да ми се телефон удудио. Док сам га ресетовао, стигне ме па ајд на веце. Док сам изашао, каже она „е, оладио се лебац, боље да једемо па да идемо“. Е, беле кобасице, чварака и свежа леба, нема бољег. Недељски ручак. Те стигнемо око три, лепо време па сам нашао макар то једно место да уденем Јоду. Извадим цегер из гепека(... 34 речи...).
Тања је, наравно, сваки пут све лепша и савлада још понеку вештину - сад већ уме да дохвати и држи, а пронашла је и ноге. За две недеље рачунам да ће смислити како да тури ножни палац у уста. Као и претходних пута, првих пет секунди у бабином наручју је провела двоумећи се да ли да се дере, онда се драла наредних пет док је Лена није узела, а десет минута касније је већ била код бабе у крилу. Баш смо је добро изморили, спавала је после цео сат, морала је да је буди. Каже, Стојан је некако смислио да се не појављује кад смо ми ту, да се као не отимамо о дете. Ма, реко, почетник, трема, треба га схватити. Не да нам је ово седмо унуче, него већ десето бепче које забављамо, знамо све форе.
У повратку, опет нам гужва излази у сусрет, са наше стране пута слабо кога има. Свратимо до Мерета, накупујемо којечега - сухомеснатог, сувог воћа, цвекле у тегли, очаковског кваса (једини који има укус кваса, остали вуку на безалкохолно пиво) али сира није било. Тј било је зрелог младог сира, то им је добро, али тврђег нема. Има две-три ствари које личе, али произвођачка декларација почиње са „производ од...“, ма турите га у дупе тако у комаду. Бар не тврде да је то сир. За сир смо отишли у Лидл, ваљда већ осми пут ове године, и купили ваљда четири врсте, и ту сирову цвеклу за у расол.
Око 22:00, како смо већ навикли, јаве се Го и Стенли, добро расположени, упланирали таман паузу да се чујемо (само сат ипо, ал' сад недељно, а не оно по четири сата сваке друге недеље), таман док се Анита пробуди. Селидба је увелико у току, већ је испражњена полица са књигама и понешто из баште, гомила ствари је већ у кутијама. Коментарисали смо и резултате избора, па сам објашњавао и шта ми значи „за велик тенак треба и велик мајмун“... Но, утом се и она пробудила, и сад већ није било друге него да се опет потрпа нешто у комби (нешто седишта за бенџе, једна инструмент табла, нешто кутија) и обрне још једна тура до мрака.
А онда смо се и нас двоје забавили, онако сиротињски, што није испало баш како смо замишљали него другачије, а дуже и боље. Већ трећу ноћ се покривамо фротирским ћебетом па квилтом преко тога. Некад је квилт био довољан, ал' као да се истањио, или смо ми за толико оматорили. Или се жута соба греје мање него што је она горе. Како год, заспали смо ваљано. Она устала опет рано, у нека недоба, ја скоро око подне.
Проблем у мрз плаџеру који ме је нервирао - гСтример јави неку грешку и то мора на руке да се отправи, нацрта модални дијалог и онда чека да неко кликне на океј, и за то време музика стоји - ми је решио неки Ричард Таунсенд са веиксовог форума, нашао ми човек где се то гаси. Преписао његову линију у код, и нуто чуда, и они фајлови на којима је било грешке сад раде. Одмах сам и преусмерио сав испис са екрана у дневник, да у том дневнику могу после да нађем на којим песмама је била грешка па да натенане гледам који је фајл правио срање. Сад само све остало...
То сам завршио поподне, па смо онда натенане могли да кренемо. Борче се понудио, таман кад смо се спремали да кренемо, да покупи и нас кад већ иде по Драгану, ал' не, нећеш нам покварити шетњу. Овог пута сам одустао од цегера, и флаше (уобичајену литру ипо ракије, иста јабука као прошли пут, те кило вина што нам је неко донео) стрпао у ранац. Лакше ми је тако да носим, ваљда ми је терет боље распоређен, и лакше сам дисао него прошли пут. Чак сам некако био лаконог, ма чудо. Била добра маглуштина, па сам успут нашкљоцао двадесетак комада, чак и овог таксисту што је стао са некима на сред раскрснице јер су се чукнули, изгледа само огледалима, „ајд још да сликамо па да се склонимо“. Истина, добар део снимака је стрешен, мање или више, нисам довољно застао, ал' атмосфера је ту.
Стигли смо неколико минута пре њих, сели на степениште за пети спрат, нису нас ни приметили, па сам и њих шкљоцнуо док су прилазили. Пиће нас је добро кренуло, сви су попили по две ракије (он ваљда три, увек је бржи), и онда је кренуо уобичајени чапраз диван. Десио се и згодан малер, она нам показала фору, изнад фотке пише "прима балерина“, а на фотци га балерина прима страга. То се свима свидело, а Борче је тражио да му проследи, што је одмах и урадила, али је омашком послала и дискусионој групи орг. одбора за матурске парастосе, где их има педесетак, јебига омакао се прст... Један је чак одмах и реаговао...
Атмосфера се штогод загрејала кад је дошло до политике, јер је Драгана опет кренула са неком релативизаторском причом, како јесте да власт не ваља али опозиција је још гора - да, бајаги странке које су што режимско масло што само гледају да дигну себи цену да би се у наредној мешњи боље удале у систем. Е ту сам мало одлепио и осуо паљбу, не могу да прећутим да тај режим убија сопствену децу, то су убице... и она све понавља режимске форе како је струка рекла своје (па и јесте, ама где ти је то све што је стварно речено, не оно што је режим извукао из тога...) и... потрајало је добрих петнаестак минута док се нисмо издували. Већ нешто пре један је било расположење да се разилазимо, ал' ајде још по чашу вина (и опет смо сви пили вино, чудо).
Стигли кући у пола два, магла се разишла. Издимисмо по једну, па у кревет. Лепо сам заспао и... пробудио се у пола пет. И неће сан на очи. Дигао руке, устао, обукао се, срећом остало доста цигара од синоћ, скувао кафу, сео да видим што мрз не свира - аха, стао на крају неке песме и ни макац. Кликнем на дугме за следећу, неће. Кликнем опет, хоће. Ау, ко ће то рашчивијати, не сад, неки други пут, дуга је зима. Радије сам извадио картицу из еоса 70 и урадио ноћашње фотке, укључујући и приложену. И још и дописао ова четири пасуса. У осталим вестима, Арон срећно стигао, већ су обишли стару кућу, окачили фотака оданде.
Наредна три дана смо исто јели сарме... одличне. Направила још туршије, овог пута са цвеклом, у боји, и једну туру резанаца. Ја средио још две-три ствари у мрз плаџеру, постигао да је у ноћи 21. на 22. свирао целу ноћ, мало ли је. Досад је било да стане на некој песми, има ту крша разног, и ни макац. Сад му се, истина, догађа да упадне у петљу па никако да крене са следећом песмом, него памти стање од те лоше, па по три-четири минута само скаче на следећу док најзад не укачи једну, коју ваљда довољно брзо учита, ал' решиће се и то некако.
Време је најзад новембарско, скоро да је мраз, било га је нешто мало ујутро двадесетог. Двајспрвог хладно и сунчано, па сам сео на бицикл да одем да платим рачуне за струју, најзад имамо један из старе куће са новим жиро рачуном. Рачуни за струју су у хаосу још од јуна, најмили су неку приватну фирму да им очитава бројила, што су досад умели сами, плаћају их мизерно а ови раде још горе, па се износ рачуна често одваљивао одокативно, грађани се жалили... Али и пре тога су почели да касне. Сви остали рачуни стигну до средине месеца, рок за плаћање је двадесети, деветнаестог буде гужва на уплатним местима, али и они су се увелико аутоматизовали, сад сви ти рачуни имају одштампан кур код, па не мора да се прекуцава ништа на вирман или шта сад већ имају, брзо то иде. Једино рачун за струју стиже крајем месеца... Е па покупили смо сад за све три куће и одем то да платим, ал' цврц, каже не ради им интернет, не могу да пошаљу. Оставим им коверат са рачунима и парама, па кад стигну. Одем и до самоуслуге ту поред месне, да видим има ли најзад пара у серекешу - има. Машина нова, и последње три недеље је увелико радила ал' пара у њој није било. Сад видим да су још једном мењали апликацију на њој, ово је сад много дотераније.
---
* овде сам стао кад сам преводио на енглески, јер гугао даје 'rotten' као превод, што никако није исто што и гњило, па сам додао на списак непреводивих речи на sGradlj.com.
Спомиње се: 31-I-2011., 19-VIII-2012., sGradlj.com, Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, вињак, Виолета, вирман, Горана Средљевић (Го), гугао, гугољ, Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Плусмес, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, на енглеском
14-XI-2024 - 7-IV-2026