04-XI-2024.
У недељу Бурунди још зуји о новосадској несрећи. Једва сам стигао да прочитам, јер сам спавао до подне - било је занимљиво претходно вече - а одмах после ручка смо отишли у Београд, да опет видимо Тању. Моје место за паркирање ме чекало, вожња је протекла лагано и... тихо, јер сам покушао да променим диск у плаџеру, а овај се узјогунио и једва пристао да га прими, а онда га није познао.
Тања је баш згодно бепче, живахна и јака, већ се пропиње ногама, хоће да се ослони на њих. Каже Лена да су јој рекли да до шест месеци не да беби да седи, а до девет да стоји... Ма да, увек продају тако неке форе, али живели смо у две државе, кад упоредиш шта овде мора шта не сме а шта тамо, дођеш до врло кратког списка оног што је исто, већи део је управо супротан. Што код једних мора, код других се уопште не ради и гле, живи и здрави порасли и једни и други. Ма, медицина.
Имала је свежањ неких књижица штампаних на некаквом платну, свиленкасто нешто, каже то је радила Вука. Гле, вести из несвести. Ал' није она илустровала, само има штампарију за те ствари.
Милан је углавном преспавао наш боравак, стигла га некаква викенд грипа, као што је мени успевало да се деси у претходној деценији. Појавио се тек кад смо полазили кући, извињавао се, ама реко „ма имао сам ја то више пута, то се лечи спавањем, умео сам и по шеснаест сати у дану, шта има да ти кажем кад све радиш како треба“.
(... 34 речи...) У повратку и даље без музике, ал' нешто нисам био сигуран да ће кафа да ми ради, па дај тај радио. Испоставило се да је Јода паметан за толико, оно дугме за следећу песму, што ми је на волану тачно под палцем, пребацује на следећу станицу... Ех, да хоће и возови тако.
Увече смо се чули са Нином, поприлично, последњи пут је било пре десетак дана. Иде посао, ноћ вештица је добро прошла, маске и костими су се лепо показали, а на трећем фронту се договара са Ароном да дође. Он би да дође колима, што је 22 сата вожње, а мисли и да се пресели код ње. Наравно, као стручњаци за селидбе смо већ предложили да остави онда кола ту, да не би возио трипут, а за главну селидбу је она предложила да све то потрпа у контејнер и пошаље. Мада, и питање је куд би са свим тим. Но, о том потом.
На оној другој обали, Стенли и Го имају понешто проблема са бабом, а баба са некаквом инспекцијом, која затеже. Није нека грађевинска инспекција него што има станаре, тј њих, а град, као и мање више сви градови, гледа да заштити станаре да не живе у опасним условима. И онда је проблем са палубом, тј терасом, која је већ натрула. Стенли је ту већ био мењао понеку даску, сад би требало да се мења још десетак, ал' то се неће урадити јер баба ионако мисли да ту терасу скроз уклони, а они ће ту да станују још само до краја новембра, ал' не, инспекторка тражи да се то обезбеди. И то је морало да се уради, и како су га урадили - одозго су што поређали што прикуцали комаде шперплоче, оне за подове, од пола цола, и сад ће бити прц како преко тога да терају колица кад буду носили ствари у камион... Без тога су бар знали где су слаба места и могли да их обиђу.
Већ се спремају за селидбу - он распродаје инвентар, једну Тојоту је оправио, она друга има још мало да се пицне, на тој има да заради бар пешес хиљада, ето за увећану кирију. Добро смо се и са њима издиванили, а онда морали да скратимо јер је Анита била већ нестрпљива да оду да обиђу ту нову кућу. Горани је опет прорадио устовар фотки из телефона, па сам то сутрадан покупио, са све фоткама из тог обиласка... Поприлична кућа, и има баш свашта, чак и некакав ласерски лајт шоу у кујни (!).
Те смо тако за један дан видели све. Истина, Раја, Санда и Неша су се само накратко појављивали у кадру, Виолета никако, ал' су нам зато и Линда и Анита били доста времена на екрану.
Данас сам мање више чачкао тај мрз плаџер, да се више не зауставља кад наиђе на песму коју има у табели а са диска је нестала. Ма исти проблем као са Фесом, у табели је списак шта има на диску, и онда шта кад се стање по књигама разликује од затеченог. То сам решио у току дана, ал' се испоставило да остаје неких пар хиљада где нема ознака унутра, не пише ко свира ни називи песама, а овај уме да се загуши на такве, јер имам ја ту свачега, можда још и из времена Напстера. Пробао сам да мало прочешљам неколико, и испало је да Јагода неке од њих ни не прима, кад не фали само то него фајл ваљда ни не ваља. Ех, кад год напишем тако нешто што успут и попише, тек онда нађем каквог све ђубрета имам.
Но, до поласка на френдз парти сам успео да то средим до неког задовољавајућег нивоа, чак сам утерао серифни фонт у плејлисту. Не видим зашто је на 99% места угуран безсерифни, теже се чита. Променим на серифни гдегод могу.
Отпешачили смо сербез, чак са пуш паузом испред Роде, стигли све у реду, само ме опет притерало док смо стигли, иако сам баш водио рачуна и испишао се пре поласка, ал' јок, ово је на нервној бази. Борче је стигао док сам још био у купатилу. Драгана је имала добру згоду неки дан, на вратима оног дућана испод, нека баба излази па јој она придржала врата, а онда и цегер док се баба ваљда закопчавала, шта ли, и онда крене баба „е дете, жива била, дао ти бог да дочекаш моје године“. А колико је то година, пита она, каже баба седамдесет две. А што си ми пожелела... На то сви кренемо са тим утиском да гдегод се затекнемо испаднемо некако најстарији. Осим што их има онолико који изгледају доста старији од нас, ал' за те никад не знаш колико су година млађи.
Борче је опет кренуо да пушта музику - нема везе што је мењао телефон, из његове руке ће сваки да крешти - и то док сам ја нешто причао. У моменту сам стао, каже он ма настави, реко нећу. Што, јел' због овог. Да. И морао је да заустави. А пробао сам да објасним шта је то mellow, који је то осећај (е, тек сад сам се сетио „распилавити се“, то би био добар превод), и дођем до оног случаја са "mellow yellow" 27-XII-2008., и да ми он свој телефон да то нађем, ал' јок - то је андроид, то није његов телефон, то је гуглово власништво, нема блокаде реклама, одустао. Онда ми је и Драгана дала свој нови телефон да покушам да јој уградим блокатор, ал' јок, она прегледач ни не користи, за јућуб има апликацију... м, да, зато и инсистирају да за свашта инсталишеш посебну апликацију, јер ту не можеш да убациш такав додатак, дакле то има да ти пушта рекламе. Реклама је зло.
Били смо се дотакли и моде и како једва да негде може нешто да се нађе да није баш оно данашње, то све нешто у ефе, не можеш нормално да се обучеш. Ту онда крене прича о кројењу и шта се све шило и носило, те Драгана спомене оне своје сукње из млађих дана, како рече, „доминџос“. Уууу откад ту реч нисам чуо, то се већ деценијама зове допичњак.
Пила се јабука 23, отишло је доста, кренула нас карта, а кад је изнела буткице, прешли смо сви на вино, што ретко бива. Па је и вина отишло доста, и мислим да ме лепо ухватило, чак сам успео да преврнем своју чашу са вином, срећом не на столњак него у свој тањир и преко њега себи у крило, што би се већ осушило за пола сата, ал' јок, мора Драгана да се нађе при руци, па је донела фен и кренула да ме суши. Јеботе каква фенчина, с тим би могао стан да се греје, само сам мало примакао руку и скоро да сам се испекао, склањај то.
Било је већ после два кад сам дозвао такси. Драгана је успела да нам ували нешто меса, да не би морала сама то да једе до петка.
(... 19 речи...)
Шестог се јавила једна из IV6.73, умрла је Анушка, наша најстарија жива професорица, у 96. години. Како је она редовно долазила на сваки матурски парастос (в. 26-V-2024.), до пре пет година је чак и плесала. Умрла је пре неки дан, сахрана већ била, ваљда у Панчеву, но се сад прави миса у католичкој цркви. Ја сам остао код куће, а она је отишла, пешке. Успут је покупи Звездана, којој је требао наш телефон, да нас обавести кад стигну полутке, биће за пар недеља. Е, откад нисам видео полутку... ваљда нисам заборавио како се транжира. Хоћемо да топимо чварке, а остатак у замрзивач. Мораћемо прво да направимо места у њему.
После ми је причала како је било. У цркви није била од, ваљда, детињства, кад су је баш терали да иде, чак и на веронауку (мада, тај део је био у манастиру у згради гимназије), и каже да се свашта изменило. Раније је све било на латинском (осим читања делова библије), сад је све на мађарском. Плочице на поду су замењене, сад је то много глаткије. И не мора сваки час да се клекне, све је много упрошћено, мада су их свештеници сваки час терали да устају, а и цела та представа је тако изрежирана (а шта па друго имају да раде цео дан), мизансцен, драматургија, и костими су промењени (није више она гримизна него нека зелена), само кореографија фали.
Није их било нешто много, три рибе из IV6.73 и још један рођак неког од њих, старији али исто Анушкин ђак.
Спомиње се: 27-XII-2008., 26-V-2024., IV6.73, Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, Бурунди, буткице, Виолета, Вука, гимназија, Горана Средљевић (Го), гугао, допичњак, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стелуца (Звездана), Стенли Бергер, Тања Настић, фес, френдз парти, чварци, на енглеском
5-XI-2024 - 10-XI-2025