За ово немам појма кад је уопште било. Могло је бити и две-три године раније.
Веца и муж зидају кућу у суседном селу. Тј није баш да зидају, праве монтажну. То смо и ми мислили да урадимо, ал' јебига, за то треба много пара одједном, што не бисмо имали одакле. Њен муж је, пак, имао начина да до пара дође, а и она је ваљда имала неку плату, радећи као школски психолог.
Кућа је већ била постављена, са кровом, вратима и зидовима, то ти ураде ови из фабрике (сад је ли била Марлесова или од оних из Добоја, бемлига), него су узели да сами ураде унутрашње облоге - гипс плоче итд. Овог пута су скупили мобу за постављање тих плоча на таваницу. Касније сам видео мајстора који то уме да уради сам, но било је забавније да се то уради у групи. Треба да су ту отприлике тројица, један диже и додаје оном што је на лотри, овај то прислања где тачно дође а онда трећи упре летвом, на чијем је крају попречна летва, да то држи док се не ушрафи. Иде брзо и били смо готови за два-три сата. Мислим да преградних зидова још није било, па је било тим лакше.
Главни разлог што се не сећам времена, ето чак ни године, је што је време напољу било право новембарско, суморно и магловито, и буквално се није видело даље од две-три суседне куће, и то само према главном друму. На другу страну кућа није ни било, улица се управо продужавала. Кад већ не може у граду, дај најближе село, дотле се може и бициклом.
Проблем је био што је град растао, а нит је стамбена изградња нешто напредовала - Багљаш и 25. мај су изграђени, и ту се стало, а то је намирило тек део потражње из претходних година - нит се стварало грађевинско земљиште. Решење је била дивља градња, као што смо ми урадили, то ће се легализовати кад-тад, јер град напросто није пратио потражњу и није отварао нове улице, уређивао грађевинско земљиште за ширење, ма није било ни планова, улице смо сами формирали дуж некадашњих међа.
Не сећам се ко је све био, сећам се само да сам већину знао, из њиховог друштва. Можда Пали, можда Ђока Војиновић, немам појма.
Као и сваке јесени у машинској, наиђе понеки ђак који не да има проблема са разломцима или децималама, него и са таблицом множења. Типичан дијалог започне око тога да је 9х8 код њега 64. Аха, а колико је 8х8? 48. А 6х8? 32. А 4х8? Ааа, то је 32. А онда 6х8? 48... и тако сваки пут, низбрдо па узбрдо док се не сети. И онда „не добијаш кеца за ово само зато што си без тога успео да дођеш до трећег разреда, свака част на вештини“.
Испричам то у зборници неком колеги машинцу, и он потврди да је исто имао проблема сличне врсте, кад момак не зна шта је коленасто вратило... па га пита која река тече испод Савског моста, каже „Дунав“.
Ту ми је добро дошла и Рибља чорба као педагошко средство. Кад год би неко од ђака кренуо са „ал' професоре шта ће то нама, што ми то учимо“, рекао бих „за домаћи, анализа песме 'како је лепо бити глуп', са разумевањем“.
21-VIII-2024 - 16-XI-2025