23-VII-2024.
Јуче је доспела и последња тура ранијег воћа да се испече. Све нормално, около мачићи, време не претерано вруће, уходани смо... Кад сам пресекао први казан (тј. одвојио ракију за пиће од ракије за препек), она узме да подгреје пасуљчину (трећи дан, биће за још једном, одличан). Ручамо, а за то време се исцеди и та патока, те одем и то испразним и крнем остатак да се испече. Ту треба неких тридесетак минута док крене, таман да дремнем. Она ће да дежура...
Пробуди ме пљусак. Она се брзо снашла, узела кишобран, и док сам се ја на брзину расанио, а није ми требало много, одвојила метанол и држала кишобран да киша не пада у ракију. Онда сам ја преузео, седео тако двадесетак минута, чак и једном и измерио, ал' једва, нешто споро иде - па да, пљушти киша и хлади капак, део се можда кондензује на њему... ма, оставим кишобран да покрива табарку и део клупе, па уђем унутра. Шта му је то му је, а и кишица прска около и баца честице земље у посуду, море нек цури па како испадне, нећемо га ни сећи, ово ће да се препиче. Утом зове Лена и то не на кућни (јер не зна да је линија прорадила, а и то што ради, све нешто крчи), мене није могла да добије јер сам био напољу, дакле на њен. Пита како да зна да ли су то праве контракције или тек заукавање. Чуо сам само крај разговора, завршило се са „отићи ћемо до те болнице, ту су на петнаест минута одавде, па ћемо да видимо“.
Ракија, пак, испадне опет добро, ваљда зато што је споро ишло, па док је киша стала, просек у посуди је још увек био 52%, а сечемо на 50. И тако упркос свему добијемо 7,4 литре тутифрутија, одлично. Истина, шорц и доњи крај кошуље су ми били мокри, ал' изеш рибара који никад не смочи гаће.
Ал' нисам опрао казан јер је опет почело да пада. Само сам насуо воде у њега да се не сасуши биомаса на њему. Онда се у 18:39 јави Лена на Телеграм, каже „изгледа да јесу контракције“. То се јавила из те болнице... па су онда отишли кући да спава, са планом да ујутро оде да се породи. Међутим, у 0:39 се јави у четни састанак, „у породилишту смо, стиже беба ускоро“.
Није ми први пут, знам да је јављање тамо неки трећи приоритет, да нећемо знати ништа док не буде готово и... ал' свеједно, не вреди ни да покушавам да спавам. Она није имала тај проблем, па је отишла да спава, опет нахранивши рибице пре тога (од оне четири су остале две, али су двапут веће него што су биле, а од оних што је Нина држала, има још једна али се крије негде у џунгли). Негде око 1:35 зове ме Нина, нешто смо се издиванили, ни не сећам се тачно шта, једино да је баш добро изгледала. А, да, Раја и Виолета су положили разред... код неке њене другарице из клуба кућеротки, која је оверена учитељица, каже све океј, написала им писмо које има да важи као сведочанство, готова година, идемо даље. Утом ми је и тур био скоро сув.
И тако, она спава, ја гледам „Пространство“ други пут, таман сам загазио у трећу сезону... И негде око три дигнем руке, изгледало да ћу ипак заспати. И јесам, ал' сам се напола будио два-три пута од шест, све сањајући како то што ја у сну видим неке вести на Телеграму нема везе са стварношћу, кад се пробудим све ће то изгледати другачије, а и она ако је устала, можда још није ни погледала, што ми не јавља, можда ће ипак да буде тек негде пре подне... И устанем око пола седам, ње нема (отишла да нахрани кокошке и мачке), бацим око на Телеграм и гле! Родила се Тања у 3:32, вест пуштена око пет, „Све у реду, добила је оцену 9, 10. Изашла је после 10ак минута гурања, већ сиса као професионалац“. Баба честитала истог минута. Наредног минута стигне и прва фотка. Ајде бепче, то колико се већ види, лепо изгледа, ал' њих двоје имају тако блажен израз лица... Па, срећно вам било.
И тако смо баба и деда, седми пут.
А ето и једне вести из несвести... та „оцена“, то је Апгар, на који сам натрчао стотинама пута на последњем послу, и тек сад погледао шта значи...
Одспавао сам нешто пре ручка, па смо онда утом видели Лену, неких двадесетак минута (изгледа одлично, чак свеже; Тању су однели у суседну собу да спава). Онда смо после ручка (пасуљ, четврти дан) и урадили једну туру резанаца, и... радим ја све што дође, није ми ништа, очи разрогачене такорећи, ал' што кажу душа ми спава, и нема друге но сам се испружио још једном, чим смо то завршили. Утом стигну још три фотке. Наравно да ни мало не личи на родитеље, него више на деде и бабе, па и на тетке... Сад (фотке су стигле пре петнаестак минута) ми се чини да има бабин лепи носић... а још ћемо да видимо да ли на том носићу има једну ноздрву мало већу, то би било с моје стране.
Онда око 19:45, накратко видео позив, па смо клинцезу видели минут-два уживо, штогод је мало и чули кад се промешкољила, наштрикао сам на брзину четири скриншота, па је онда веза нешто пукла, па се јавила поново али сад са много гором везом, нешто десет пиксела у минуту. Ал' главно да смо се видели. Каже, Милан је присуствовао порођају, похвалило га особље да није много сметао. Његов коментар „немаш појма шта је све изашло из тебе“. Како је баба прокоментарисала „ма и резервни делови и амбалажа, све то изађе“. Није се подерала, само мало кожа, ушили су је нешто мало, све океј. А сиса, кад се закачи не пушта, сестра покушала да је одвоји, не може. А онда сама пусти и тог тренутка заспи.
А то особље... акушер, две бабице, педијатар, хирург са асистентом и ко све још, бар осморо их је било у просторији. Већином присутни за сваки случај и нису имали шта да раде.
А онда сам сео ово да пишем док ми није изветрило, па сам се сетио да би требало и да јавим... а коме то. Од родбине је слабо шта и остало, тј кад избацимо оне који нам исто нису јављали ни удаје ни рођења, остане Боба. Јавимо њему „Постали сте теча и тетка, а ми деда и баба седми пут.“, на Телеграм, ал' није ни приметио док му нисам послао и смс на телефон. Онда је реаговао за пет секунди, каже „постаје вам тесна та ваша кућа, још један спрат само за децу“ - „ма, да хоће да дођу... а ви, не планирате? мислим, спрат“ - „Планирамо. Мислим, спрат. 😜“.
У 21:48 сам написао на Бурундију „Ођава за вечерас, док умем. Разлог, унука.7(0).“, и онда смо сели да прославимо. Остало нешто крушке, нешто кајсије, направила и штогод цигара, и некако смо утрефили да је остала тачно једна за ујутро. И ту се сетим како је нама било прве две-три године док смо се забављали, сами нас двоје, нит смо имали где да се скрасимо, нит смо могли некуд заједно да одемо... А гле сад, види нас, има нас четрнаесторо са зетовима, у три часовне зоне, са неколико ари под кровом, сви без дугова, упркос свему.
Она једна цигарета је, неким чудом, дочекала мене. Један од та три дана у години кад ја устанем пре ње.
Сутрадан сам јавио и Кишу и Јану, добио „има ли вас сад довољно за фудбалски тим?“.
Спомиње се: Бурунди, Виолета, Добривој Гунароши (Боба), Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), Киш де Кок, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Рју (Раја), Тања Настић, тутифрути, на енглеском
23-VII-2024 - 5-VII-2026