Ово је можда било претходне или наредне зиме...
Не знам где смо били то вече, где смо уопште излазили. Субота, пили смо нешто, немам појма где. Није баш ни био неки избор, у центру је било мало пристојних места - Трпеза, хотел Централ, хотел Војводина и можда Тиса, кад није гужве. Све ван тога је било сумњиво - „Мостар“ на Житном, иначе зван „Најлон“, ваљда због певаљки и као стрип тиза. Ту је лакше било добити песницу у чело него друго пиво. Још су и „Дрина“, „Локомотива“ и „Моравац“ били и на горем гласу. Шанта баш и није, ал' је њој далеко, тамо смо били само једном.
Било како било, сретнемо Тикија, нисмо се давно видели. Практично је преузео кевину фотографску радњу, сад је професионалац. Са њим је била Гагика, љубимица месних фотографа. Они су листом имали дућане у двориштима кућа у главној улици (и он је), а напред су имали само мали излог, не већи од оног за један биоскопски плакат. Ту би исписали два-три реда рекламе, и окачили узорке оног што раде. Наравно, сви су хтели да то добро изгледа, па дај најбоље рибе. Гагика није била нека страобална лепота, али јој је лице зрачило неком ведрином, умела је да намести осмех да изгледа природно, па су њене фотке, веће од осталих, красиле бар три таква излога, и ето њој славе.
С њом је био бангави Срђа, који се батргао док корача а ни са рукама није био баш најпрецизнији. Но, од оца је наследио страст ка вожњи и аутомобилима, па се чак и тркао и возио релије. Неким чудом га се моја кева сећа, дакле није баш омладинац. Е сад како смо се скупили нас четворо - Тики је неке 3-4 године млађи од нас, она старија бар 6, а за Срђу да ни не причамо. Тј Тики се ту нешто био изгубио, ваљда му је било доста за то вече. И ту Гагики падне на ум да, кад се већ све позатварало у центру, одемо некуд. Потрпамо се у Срђиног фићу, ми назад, а ова одма почне „Серж, сир ла вилаж! Сир ла вилаж!“. Ајде, шта мислиш да толико немамо појма са француским. Ал' свеједно, мало пустоловине није на измет. Наравно, стигнемо у Чурду, отворен само „Арањ чилаг“ у центру, тамо скоро никог нема, музика се разишла. Попили једно пиће, овај нас развезао, ништа није било. Е, Гагика, више не умеш ни пустоловину да изведеш, ћорак.
Херберт Франке... То је било неко предавање на РУ* Ћирпанов, у неком солитеру на ободу старог језгра Новог Сада, а отишли смо на њега јер сам побркао имена. Предавач није био Френк Херберт, но свеједно, било је занимљиво, рачунарска уметност. И то не оно бајаги, да се распоређивањем слова добије Мона Лиза, што ама никако није рачунарска уметност, то се радило бушењем огромног броја картица (дало би се и израчунати, оно 132 слова у реду пута 120 редова по страни пута 4 или 6 страна подељено са у вр главе 72 слова по картици) и то пешака, а нешто не верујем и да је постојао некакав скенер тада. Не, ово је повлачило линије. Не знам више како, јер то што смо видели у брошури и у пратећем чланку у „Индексу“, то је био преснимак.
Уметност? Ајде, бре, каква уметност. Нацрта десетак квадрата, а онда их као мало насумице заротира, па бољу графику је радио онај свингограф. Ал' идеја је била занимљива, могло би се на рачунару свашта урадити, кад би имао те излазне уређаје - даш му да израчуна координате тачака у кривој и пренесе их на излазни медиј, шта се већ има, екран, папир. Ко зна, можда ћу једног дана радити негде где ће бити уређаја и времена за ту врсту зајебанције.
----
* Раднички универзитет, што би у САД био општински колеџ, осим што се на њему нису могли полагати предмети који би се бројали на правом универзитету. Они су држали разне стручне течајеве, нпр за специјализовано заваривање, дактилографију, стране језике на разним нивоима. А било је и предавања опште праксе, као што је било ово.
24-X-2023 - 16-VII-2026