10-X-1977.
Љуба и ја смо опет цимери.
Соба је негде на Телепу, можда два ћошка даље од куће где ми је Франци био цимер. Успут се прелази преко неке веће као раскрснице, где је некад била пруга а можда и нека железничка зграда, и ту је сад празно, само стоји кафана „Нови живот“, која буквално личи на то, ту после робије почињу испочетка. Током године, док смо становали ту, на њој је бар три пута мењано стакло у излогу.
Сама соба је прерађена шупа, низак плафон, влага, ал' бар имамо лавабо и проточни бојлер. Опет смо извели маневар - ја бусом до њега, па узмемо кеца од његовог ћалета и донесемо нафтарицу и канистер од 50 литара. То смо монтирали у соби и током зиме смо можда двапут ишли да купимо лож уља.
Кеца је терао и В.Ј., па смо једно лепо поподне отишли са њим на Фрушку, да се зезамо и сликамо. Фотке су биле чисте позираче, пуко зезање. Пошто му је ћале био универзитетски професор, ваљда неки граматички предмет на филологији (докторска дисертација „Употреба имперфекта у делима Јаше Игњатовића“ или тако нешто), и кец је био де лукс, имао је чак и магловке и то у истој боји.
Љуба је из апотеке набавио ментол у ситним кристалима, у кутијици као за грожђану маст, која се изгледа и данас користи и пакује у исте те кутијице од једва 30мм, не вишље од 4мм. Мора то овде, зими је ваздух сув и влага брзо испари са усана, па хоће да се осуше и стекну покорицу, па то онда пукне и створи раницу. Свако има кутијицу тога у кући.
Тај ментол бисмо понекад натрунили на жар цигарете, и следећи дим је хладио уста до крајника. За овај пут смо узели зрењанинске кратке домаће, што је цигара дебљине прста, не дужа од 100мм, и на њен жар би стало више ментола. То је хладило до јаја. Шмека ради, сели смо у повратку негде да попијемо по вињак, и ближи крај цигаре умочили у пиће. И био је некакав доживљај, још памтим укус и мирис.
Газдарица је имала две ћерке, обе студентског узраста, плаве мршаве и дугокосе. Није било неког контакта, он ожењен а и ја близу тога. У соби до нас је био неки млађи келнер са женом, њих смо виђали још мање.
Ако смо и имали нафтарицу и лавабо, веце је био пољски, назад у авлији. Сваки одлазак је био пропраћен гласним лавежом комшијине џукеле, неког Рикија. У глави ми се мотала песма „Рики, немој да изгубиш тај број“ од „10 кубика“ (од којих нам биле популарна још „дивљи старци“, огромна већина осталог је било живо срање), ал' не и обратно, кад је данас чујем не мислим на пољски веце.
Били су нам сви зидови и таваница прелепљени сликама из Плејбоја, Луја и Старта. Тачно под плафон, наспрам мог јастука, била је Левисова реклама. Једна савршена гуза, са нацртаним џепом од левиски. Незаборавно, а и господа креатори рекламе су трефили суштину.
(Нашао сам га тек новембра 2025. А бар трипут сам га тражио и никако... Имало је нека јапанска слова око себе. Оно, сад ми се та гуза и не чини тако савршена, виђао сам и лепших, ова се некако стисла.)
У дворишту су била два пса. Једногодишњи Астор, теле... не знам које марке, пљунути онај што га има Денис Напаст. Друго је била Чиби, 14-годишњи мешанац пекинезера и транзистора, ситна и помало пргава. Кад су априла доспели у терање, ми смо се кидали од смеха гледајући како он млати курцем две њене висине изнад циља. Она изгуби стрпљење након минут ипо и оде некуд, ал' он за сваки случај настави да љуља још два-три минута.
И да, ако смо код оног месара на Петроварадину морали да пазимо да не угазимо у кокошије говно кад идемо на пишање, овде су то била керећа говна.
Спомиње се: 08-IV-2026., вињак, Љубивоје Томић (Љуба), Франц Бауер (Франци), на енглеском
11-IV-2023 - 14-IV-2026