На послу сам био смислио фору како да разреду не окрећем леђа. Тј можда сам то смислио још прошле године, ко ће се тога сетити. Елем, табле су биле широке преко целог зида, машинска захтева доста цртања. За толико имам мање да бришем, или да ређе позивам редара да изводи своју тачку и забавља разред, али је зајебан тај скроз леви крај табле у ћошку до прозора, јер морам да им окренем леђа док пишем, а онда крене граја. Е па баш и не морам - сетио сам се да сам оно 1976. вежбао да пишем левом руком, кад сам схватио да бих нагло постао неписмен да ми се нешто деси са десном, нпр гипс. Узмем креду у леву, и испадне још лакше него оловком, и не много ружније него десном. Посебно добар ефекат је био што је то било схваћено као трик и привлачило пажњу („види како профа пише левом!“), тим боље.
Догађало ми се да два-три-пет минута пре краја часа немам више шта да радим. Време сам проверавао оним сатом што сам узео у Москви (24-II-1978.), што је дискретно и могу да изведем окренут табли, што је једна од две ствари које сам запамтио из методике (друга је „немојте викати, треба гутати креду 40 година“). И онда им или испричам неки виц, или ако баш не могу да се сетим или је остао само минут, извадим кесу (касније тозну) и кренем да завијам цигарету. Јесте забрањено пушење у учионици (осим за време поправног), ал' о завијању нигде ништа не пише. Након неколико месеци тога, приметим да неко у задњој клупи пружа руку ка суседу из средњег реда, и добија паре. Објаснили су ми да су се кладили да ли ћу да завијем за мање од 20 секунди. И то већ који пут.
Плату смо добијали на штедну књижицу, што се није звало рачун из не знам којих разлога. Напросто бисмо отишли до банке (сви код исте, у случају СИЗа за образовање, Љубљанске, тачније Лубланске - у словеначком љ није засебно слово) са резанцем*, они би то сравнили са списком који добију од школе, па би нам то уписали у књижицу. Готовину бисмо дизали одатле, одеш попуниш налог за дизање, шалтеруша то провери (имаш ли ти пара колико ту пише, за толико су изгледа имали рачунар), напише налог благајни, благајник ти одброји колико дође. Имали су неког брадоњу на благајни, он је био чудо, тај балет руку док броји паре, то сам волео да гледам. Не због пара, него што је био толико вешт да је постигао елеганцију покрета.
Десило се укупно једном да ми је шалтеруша била Бранка. Откуд она ту. Поздравили смо се тихо, попунила је шта ми је требало, отишао до благајне, добио паре и онда је четрдесет година нисам видео. Деловала је штогод смушено, без осмеха, не баш тужна али некако би радије била негде другде. Као да ју је шеф изрибао пре десет минута. Ко зна шта је било.
Ту негде се сећам да сам опет ишао на мобу, код колеге машинца (или беше металурга... ма биће да је и он ријечка школа). Овог пута на Граднулица Гувно, северни крај града. Ту је кренула дивља градња, па је град решио (најзад) да пусти извесну количину плацева, те су настале три-четири нове улице. Исто све као и на свакој другој моби, ни не сећам се шта смо радили, можда је дизао другу плочу, сећам се да је већ имао неке зидове. Опет све оно друштво из машинске, ал' не само математичари, него и инжењери, па чак и неко од ових што предају физичко. Сећам се само да је за ручак била нека пасуљчина из огромног експрес лонца, онако домаћински.
----
* плате су се обрачунавале на огромном папиру ширине скоро два метра а висине колико већ има људи, у два примерка. Обрачунац би уписивао бројке у одговарајуће колоне већ где шта дође. Била је колона за радне сате, за број бодова, за проценат додатка за минули рад, за боловање, за плаћено одсуство, за порез, за доприносе за социјално, за рате кредита итд итд, ко ће све то знати. Свако је ту имао по један ред. Онда би обрачунци извукли збирове, откуцали вирмане и архивирали свој примерак тог чаршава, а наш примерак би био исечен у редове, тако да је свако добијао свој резанац, на њему све пише.
4-VIII-2022 - 18-III-2026