јули 1984.
Кад јој је истекло порођајно, уобичајених годину дана по закону, вратила се да доврши стажирање. (... 94 речи...)
И опет су отишли њих троје у Борик и повели и Горану. Има један негатив што су они снимили, а од куће ништа за цело лето - да ли нисам ни шкљоцао, или је затурено, слабо се нешто и сећам. Средње седамдесете су ми и иначе поприлична рупа у памћењу, и оно што се сећам тешко успевам да распоредим по годинама.
Ми смо се углавном зезали код куће, ја за спектрумом, она би нешто шила или плела. Увече бисмо или гледали нешто на тевеу или бисмо ређали впас (већ је радио!). Можда смо понекад ишли на базен. Нина би повремено била код Оме. Одвезли бисмо се аутобусом, оставили бисмо је тамо, па се вратили истим аутобусом сат касније, а наредних дана ишли да је обиђемо истим тим аутобусом. Десило се да је три дана заредом био овај сценарио: док се возимо назад, наиђе прави летњи пљусак, онај после ког све има онај мирис на свеже поквашену прашину (као некад кад је бака преко лета поливала стазе куд се пролази, да мало расхлади и да се не диже прашина). Док бисмо стигли у нашу улицу, то би се скроз разишло, а са наше стране рампе, отприлике спрам куће до Учубића и до Играчкиних (што је шпицнамет) би се накупило читаво језеро, од ивичњака до ивичњака, јер одводни канали за то никад нису ни радили, а онда су се још и запушили. Да не бисмо газили преко тога (с наше стране још није било тротоара), решили смо да сиђемо станицу даље, код шећеране. Но, потрефило се да је баш тада пролазио воз, те би бус стао, а ми бисмо замолили возача да нас пусти. Кад воз прође, брзо бисмо претрчали на другу страну, сачекали да бус прегази бару, па онда трк његовом браздом, таман би довољно воде разјурио. Умео сам добро да пружим корак у кломпама. Ово је успело три дана заредом.
Два-три пута смо успели да се договоримо па смо се и посећивали, Лоба и Гита и ми. Једном смо ваљда били ми код њих, чак смо се, мислим, солидно запили јер клопе баш нешто и није било. Онда су они дошли код нас. Спремила је, што је била велика новост, запечене палачинке у плеку, на шта је Лоба одмах рекао „ау претера га, ко ће то појести. Ја једем мање од моје мачке.“ Јер, јелда, сликар испосник, од хедонизма упражњава само онај у стакленим посудама и онај хоризонтални.
Од пића смо набавили пива. Зрењанинско није било као што је било до 1975. ал' што кажу, „најбоље је пиво које је увек једнако лоше“ - гунђали смо, оговарали пивару, свако је знао по неки трач оданде, ко се с ким швалера, ко с ким не говори, и пили како смо навикли. Однекуд смо имали љуте паприке - не знам откуд, да ли је већ доспело на плацићу - што је Лоби послужило као изговор, сваки пут кад је сипао још би рекао „ал ми је ово љуто отворило апетит“. Мислим да су били штогод жељни свега. Романтика, уметнички живот, све је то лепо, ал' тело тражи своје.
(испада да сам ово већ писао као за 13-VII-1985.... кажем, средње осамдесете су ми слепа мрља у памћењу)
Спомиње се: 13-VII-1985., Борик, вПас, Горана Средљевић (Го), Маргита Гунароши (Гита), Невена Средљевић (Нина), Ома, Слободан Шумић (Лоба), Спектрум, Учубић, шећерана, шпицнамет, на енглеском
8-VII-2021 - 19-IV-2026