Го је са мојима у Борику, ми код куће са Нином, не радимо скоро ништа. Данас је цео дан Лајв Ејд, и цео дан гледамо наш бајаги преносиви црнобели телевизор. Југославија је тог тренутка трећа светска сила у рокенролу, наша песма за тај дан је професионално урађена. Чак и док ово пишем (2013.) још уме да ме понесе.
Провели смо дан у својој кујници, 2х4м, иза наших лепих тамних завеса, те смо могли да видимо екран. Телевизор је под прозором, на кухињском столу. Столицу у десном углу трајно заузима тракаш, а до телевизора је Спектрум, а и столица у левом углу је умела да буде заузета, њеним стварима. Користили смо две-три столице.
Тада смо ваљда и дошли до аксиома да свака равна површина тежи да постане гомила.
Онда је једног дана Нина опет била код Оме, ми сами, и договоримо се са Лобом и Гитом да дођу увече. Спремила је неке палачинке запечене у плеку или тако нешто, а Лоба се вајкао „е, шта си то толико спремила, ја сам се скоро и одвикао од јела, једем мање него моја мачка...“. Е онда је наишло нешто љутих папричица, па је било „ау ал ми је ово љуто отворило апетит“, тако једно четири пута, кад год би себи сипао још.
Увек се нађе нешто за гладне уметнике. Не знам колико смо пива сљуштили, по два или три.
30-VI-2016 - 19-IV-2026