Ћале ме одвезао до града, па сам ухватио карте - "Бубе у глави". Још сам имао доста времена, па сам цуњао главном улицом (биоскоп је у суседној, ћошак од школе). Е да је сад она ту. И гле, ево Дуца и Драгана испред мене, па им се пришуњам страга и онако као опуштено и нормално "е ћао". "Ћао, откуд тебе овде у ово доба?". Објасним око филма. "Рачунао сам да ћете бити ту", "Како то?", "Предосећај.". Савршено - Драгана треба да се нађе с новим дечком, па смо само скокнули до поште да телефонирамо Слађи да среди Дуци алиби (исти су улаз, два спрата разлике), па онда отишли да нађемо тог типа па у биоскоп.
Пошто је биоскоп био „Балкан“, у паузи се пуштала обавезна музика, она једна плоча од Криденс Клирвотер Ривајвла, или можда трака, увек истих четр-пет песама за сваку паузу, и тако годинама. Више деценија касније сам приметио да већ рефлексно питам, кад чујем неку од њих, „како ти се свидео филм?“.
Филм је андерграунд музика али на платну - саму музику је радила Корни група, углавном одломци из "Једне жене", плус текући хит "Бубе", који се не чује као такав, јер текст слабо има везе са радњом, а није ни упола озбиљан као што је филм. Играју Драган Николић, тада водио "Максиметар", и Миља Вујановић, мис Југославије од пре две-три године. Лепе груди (јесам ли тада први пут видео груди у покрету?). Обема су каријере кренуле касније, њему као глумцу а њој... као лујки деведесетих, све сам тарот и мистичне силе. Његов лик изговара "Ја сам луд. Савршено ми је природно да ја лажем, а необично ми је кад видим да то и други чине.". Или, у хамлетовској сцени, држи лобању и каже, "јадни човече, жао ми је, али ја стварно немам шта да ти кажем.".
Улазнице су коштале три динара свака. Њену сам сачувао за успомену.
Држали смо се за руке, ходали загрљени, пољубили се на растанку. Значи истина је. Цео дан никако да поверујем.
15-VII-2022 - 10-XI-2025