И тако смо стигли у Борик. Слађа и њени, плус Ивка су већ били тамо. Успут смо покупили теча Кићу и његове. Рада нешто чудно расте, замало ружна, али се онда ошиша па изгледа горе.
Играло се доста ремија, код нашег шатора, јер је њу код њених вазда нешто нервирало. А овде може и да се пуши.
Испрепосабрали смо последње године основне. Неки закључци:
- није било два сложнија одељења од VIII3 и VIII2.
- Д.К. је најгора, како рече В. има око ње ствари за које нико не зна. Не свиђа јој се што јој се кева курва по комшилуку, а ни сама није много боља. И трачари около.
- В. је добричина али скроз наивна. Она и З. су се једном завериле да се освете Д. К. али В. није имала срца
- Најбољи наставници, који су највише учинили за нас, су онај из ОТО и Ивка; најгора је Б. (VIII1), амбициозна а болесна од зависти, опет смо ми бољи од њених. Дволична, добро је то сакривала али сад одавде се баш види.
- Ивка је одавно знала ко пуши, али је то задржала за себе.
Наравно, наредних пар недеља смо провели доста времена заједно, али уз њене промене расположења и шта јој се свиђа а шта не, то није баш ишло глатко. Маневрисао сам око тога, а једно вече, након шетње мрачним стазама и празним плажама, стигнемо до Феријалца, бјеловарског. Ја бих да завирим, њој се не улази ал' каже уђи ти. Ушао, музика како тако, али није ни толико лоша, изађем и реко ајмо ипак унутра. Неће она, кажем јој да оде онда, ја улазим. То јој се није баш свидело, ваљда је очекивала да ћу због ње да одустанем. Отишла је, мислећи да ћу ваљда одмах да кренем за њом. Ушао сам, а онда је музика кренула неко срање па сам одустао и ускоро је сустигао. Рече да се не љути.
Него, феријалац. Феријални савез је омогућавао омладински туризам. Имали су летовалишта и/или кампове близу бољих туристичких места, можда не на најбољем положају али на пет минута од њега. Учланиш се, одеш негде на једну смену - десет, петнаест дана - и имаш стан и храну. Који нису били нешто, војнички кревети и менза, и будеш редар у кујни или соби једном или двапут за то време, али то није било тешко и било је све скупа скоро бесплатно. Ваљало је ипак некако стићи до тамо, ваљда су имали аутобусе или користили групни попуст на железници, где је пруге било, а можда су и на бусу добијали попуст као група ако га најме. Летовалишта су била територијална, дакле Зрењанин је имао у Промајни, Макарској и Врсару, што пређе у навику па после годинама баш у тим местима срећеш земљаке, овог пута дошли сами. Места за избегавање, ако нећеш да видиш исте фаце.
Шеснаестог су се они паковали да крену кући, па је дошла да најави да ће доћи увече да се поздрави. Време било лоше па смо отишли до града, и задржали се, па се нисмо видели. тетка Мима је гледала неку хаљину код "Бека", а Аница и Рада су у Радовој књижари (гле оба дућана београдска) нашле неки шашав наслов, са именом у ориџинелу (наравно, само западна имена), па ми јавиле да погледам. Гле гле лонгплејке, Џексон 5, Пета димензија... Коса! Покажем кеви да имају и Бурду на српскохрватском (најзад!), те уђемо и ја замолим ону лепу продавачицу да ми покаже "Косу". Е ту је било забуне, јер јој превод није ништа значио, а ни са оригиналом није ишло, него тудом латом кад ти прстом кажем. А згодна је била, мада мора да је само пар година старија, преко лета су запошљавали клинце из средње (трговачке?).
Онда две досадне недеље. Нека Швабица са занимљивим купаћим, све комади закачени металним карикама, згодна и допадљива, ал' сам је само посматрао док ми није досадило. Онда је она почела да гледа мене... и опет ништа. Стигли смо кући 1. августа, 21:00. Блаженко ми се обрадовао. Пустио сам плочу чим смо се распаковали (била је у плочи камп сточића, безбедно место). На прво уво није нешто звучала, ал' сутрадан сам стекао много бољи - одличан! - утисак. Да кажемо да је првог дана био лош напон. Да, мора да је то.
19-XI-2020 - 19-X-2025