Те ми је сад 14. На купатилу раде пуном паром, ћале и ја били цео дан у набавци за мајсторе.
Слађа је дошла у 18:10... виша од мене, плус штикле, јој. Седели мало, пуштали плоче (само синглице, нисам ни знао да може рок на албум)(јок, то се још звало лонгплејка, реч албум је дошла тек 1972). Препричала ми је од синоћ, како се Патак жалио како га нико не разуме осим једног друга (део друштва али ретко ту) и "шта она [тј. Ренцика] мисли да јој ја купујем слаткише и чоколаде као да је клинка а ја њен ћале", па онда званично "од сад немам ништа с тобом". Те зато није могла да дође јер је препукла, а Драгана и Чојић онда из солидарности, Оли Бој... ма све ми се чини да их је Слађа некако смувала да не дођу.
Дошао је још само Кале.
Шта је ту је, у ствари смо лепо провели вече.
Три дана касније, рођендан његове бивше на ћошету (да баш кућа где сад није био дућан). Неким чудом, вишак девојака. Одличан провод, плесао сам са свим девојкама, нарочито слављеницом, једино што је нека тетка сваких 20 минута упадала да "охлади млеко за малог" - слављеница има малог брата, 13 година млађег. Наравно, ова је сваки час палила светло и убијала атмосферу. Свака таква журка је дозвољавала светло само колико је било потребно да се спусти игла на плочу и не нагази где не треба, да плесачи за тренутак изроне из сањарења и смисле хоће ли још једну заједно, или да предахну, или ће с неким другим.
28-VI-2020 - 10-XI-2025