Други дан екскурзије... је почео брзо за првим, устали смо у 3:40. Лудаци. Око пола шест, три рибе из четвртог одељења свратиле, па смо се онако зезали, картали се. После доручка смо продужили даље. Пут, закључили смо, није диран од турских времена, неки су повраћали. Ручали смо у Титовом Ужицу, сећам се реке и лепог хотела са терасом изнад воде, где смо седели (нисам снимио ништа). По дневнику испада да није хотел него феријални савез. Види, види, ко би рекао.
У шарагљама буса добро друштво. Слађа се трудила да научи како ради регула... или се бар правила да слуша. Нека доба се нешто завалила, замислила и одједном, онако изнебуха, рече "душо", што нико други није чуо, а ни ја нисам веровао да сам чуо. Али њено збуњено лице је било довољан доказ да јесам, па смо се у три речи споразумели да ћемо се правити да није било. Што је у ствари било баш смешно јер смо сад имали нешто што нико не зна и мора да је баш занимљиво кад се тако смејемо ко блесави. Дефиниција јесте штогод кружна, ал' шта је ту је. Онда сам, неки минут касније, рекао нешто што није требало, или погрешним речима, што је могло да испадне увреда - и испало је. Оде чаролија. Шопила ме двапут, престала да говори са мном, и само процедила "ово ти никад нећу заборавити".
Сутрашња субота је била последња у школској години. Ни речи. У недељу ме већ прошло - и што сам ненамерно увредио биће слабијег пола (ал удара мушки), и што ми је пропала шанса. Смислио сам да некаквом дипломатијом спречим рат па да смо готови с тим. У понедељак, прошло је и њу. У уторак, било је као и пре.
За викенд око двадесетог, крај школске године, имали смо госте. Био сам толико задубљен у своје личне ствари, да сам мрзео сваки минут који ми то одузима од слободног времена. Чак нисам записао ни ко је био, ваљда Аница и њени.
24-VI-2020 - 10-XII-2024