Најзад екскурзија до Матарушке Бање. Сећам се много тога, у делићима. Права велика. Скупили смо се пред школом, па смо се онда некако обрели у граду, у парку код луткарског позоришта, ваљда је тамо било зборно место. Онда Нови Сад, мало на тврђаву, па на Фрушку, где смо се мували око оног споменика и зајебавали по парку, и некако стигли у бању за ручак. Украли нешто ножева.
Сместили су нас по кућама, тј вилама. Обична сељачка кућа, ама се зове вила ово или оно, углавном по женским именима (осим Равијојле). Били смо у једној соби са осам војничких кревета, са све оним троделним душеком пуњеним вуном, ћебетом и јастуком. И ћебе је било војно, тамносиво и грубо, ал' добијеш чаршав да га одвојиш од себе.
Од поподнева, које смо углавном провели мувајући се по парку и обали, сећам се расклиматаног пешачког моста, који смо прешли више пута. Има таквих по бањама. Ова бања је за нероткиње, наводно их је угошћавала нека Рушка, а Мата би се постарао за плодност.
Близу моста, у крај парка и близу реке, био је клозет. Неупотребљив - не само да ниси имао где да станеш да чучнеш изнад рупе (увек троугласте, ваљда остало од Турака), него је једва могло негде да се стане и за пишање. Све усрано.
Нисмо позаспали скоро до јутра, драли се и тукли јастуцима. Толику смо прашину дигли да смо морали да поотварамо прозоре да, у свитање, некако средимо кревете да одспавамо штогод. Изјутра смо кренули, (Звојша, и још тројица са шећеране и пар са Леснине, те пар небитних ликова), уз сеоски друм узбрдо. Било је прохладно и влажно и блатњаво, нема везе што је лето, брда су то. Нисмо се укаљали, умемо са блатом. Открили смо некакав комад од као цигле, ваљкаст, налик овећем калему за конац, како вири из глине на друму. Ископали га оним ножевима. Није изолатор за бандеру, то је порцелан са глазуром, не овако као цреп. Сад ми се чини да је могао бити нечији покушај вајања, вежбица. Тада смо се задовољили објашњењем да смо нашли курац краљевића Марка.
У повратку смо сели на неку клупу близу те "виле", и тад сам издимио једну цигарету, тек да покажем момцима да смем. Нисам баш удисао, али се споља видело да пушим и то је било то. Нисам пропушио тада, него доста година касније.
Стигло је више жалби на нас, па нам је Ивка одржала говоранцију за ручком. Доста нас је добило укоре (али и даље примерно владање на крају године). Тако да смо формално испокажњавани али је то остало у дневнику, који је за коју недељу одлазио у архиву.
У повратку је било добро зезање, певало се (и партизанске!). У шарагљама друштво, Ренцика, Слађа, Миља, ал' нисам сигуран да се баш тачно сећам, мора да сам нешто побркао са екскурзијом наредне године.
5-VI-2020 - 16-VII-2026