мај 1976.: у фоткама
Ђенђи (лево) је још живела у оном подруму (... 7 речи...). Та кућа је припадала некој њеној баби, бабатетки, па је навраћала код ње више пута и напросто седела са бабом. Баба би понекад скувала нешто специјално - печена пуњена риба, или њен специјални рецепат за паштету (који још памтимо и усавршавамо). Ово је ваљда у њеној кујни, јер не знам где би иначе било.
Код мене на факсу лане нису држали бруцошијаду, па смо зато отишли ове године. Било је пића охохо, нека банда је свирала у холу, чак се сећам да сам се попео на сцену и придружио им се на даирама и дерњави. Плесало се по ходницима, а сала А2 је најзад нашла намену за своју лошу акустику, било је баш бучно. Нека доба спазимо неког у униформи, ма мора да је неко отишао да одслужи и притом натенане спреми анализу два, ал' јок, то је Драган Антић... Како увек фаце са естраде нађу начин да служе у већем граду, никад на вр брда или на граници, и онда још сваки час добијају излаз да би се негде појавили на сцени. Лик је у ствари био нико и ништа, чудо од једног хита, штићеник чувене певаљке 15 година старије, с којом је после и био двадесетак година у браку. Трпели смо га док је певао са нама, али чим је кренуо са тим својим јединим хитом, није стигао до другог стиха а неко је већ кренуо другу песму, и сви за њим.
Добио си излаз, другар, нека ти буде доста.
Ја, соларизован. Било је тада доста таквих експеримената.
Мали камп сточић се користио од пролећа до јесени, као за терасу. Овог пута је Илона била ту (шоља десно, не види се цела, је њена), а на другом снимку држи кишобран. Напросто нисмо хтели да одустанемо од поподневне кафе напољу, упркос киши. Мала пепељара на ближем крају је углавном кевина. Довољно се види да се примети окрњен ћошак. Комад белог порцелана на сред стола је чувени лавор, велика пепељара која је одувек била главна (в. 02-IX-2024.). У црвеној кутији је кевина "Филтер Југославија". Ја сам вероватно већ трошио шкију - јесте, бела цигарета без филтера, то је то.
Црвене шољице за кафу непобитно НИСУ из галерије Себастиан (не -ијан, -иан, то је у Дубровнику), али су под њеним очитим утицајем. Такви комади доброг индустријског дизајна су били увелико у моди и били су некако знак тог бољег живота, ето имамо лепе ствари а нисмо за то остали без гаћа.
(... 17 речи...)
Мислим да је овог месеца био случај да смо решили да идемо у биоскоп поподне, па ћемо увече негде другде, значи пројекција од 18:00. Била су три биоскопа у центру, велика Арена у згради робне куће на булевару, са огромним зиданим платном, закривљеним, са шестоканалним озвучењем (које смо ваљда једном и чули на делу, неко возило је кренуло са балкона па уз десни зид), и гледалиштем у облику амфитеатра, све супер али... ту су приказивали спектакле, холивудске хитове, катастрофалне филмове (тада у моди) и слично зеље, тек би понекад наишло нешто са Феста. Друга два су била у старим кућама око центра, улазило се у један из авлије. Била је и кино башта, ал' тамо смо ређе ишли (сећам се да смо тамо гледали само онај филм са Стонсима), јер кад то почне да ради, нама је година скоро готова, крену испитни рокови.
За ову прилику одемо у онај ближи, у који се улазило с трга па кроз авлију, и гледамо „Оталију из Баије“. Канда је било неке збрке са ролнама, ко зна шта је било, јер смо запамтили да се на шпици појављује неки Брајан де Палма, и да радња везе с везом нема, можда су ролне биле испретуране, или смо плакате гледали дијагонално (тј де Палмин филм ће бити за викенд), а превод лош. Неколико пута смо се зезали са „Брајане, де је палма?“... и закључили да ово боље да не бројимо у гледање филма, ово нам је најгора биоскопска представа у животу, него одемо у онај други забачени биоскоп, у уличици иза булевара, и погледамо најновијег Хичкока, „Породичну заверу“. После је испало да је то био и последњи, матори је убрзо потом бацио кашику. [у ствари четири године касније, ал' филм јесте био последњи]
Још једна ствар има, за коју ми се неодређено чини да спада у овај месец, а могла је бити и у пролеће претходне године. Сећам се да ми је била пуна глава тога док сам стопирао кући, сам, и да је било пролеће. Недовољно контекста да одредим годину (а ни реч контекст још није била у речнику)... Елем, купио сам књигу „Ји ђинг, књига промене“. Већ сам увод, који сам офрље прочитао још у књижари, је био довољан да се одлучим (и кренем стопом кући, цена карте је отприлике покривала трошак). А онда сам, код куће, прво то натенане прочитао, па онда пробао... Схватио сам да нема шансе да ћу да укапирам како се то ради са стабљикама хајдучке траве (за коју ионако нисам знао ни како тачно изгледа, упознали смо се тридесет и кусур година касније), али оно са новчићима ми је већ било јасно. Изабрао сам три комада од по два динара и кренуо, да видим шта ћу добити.
Бавио сам се тим, викендом, кад дођем кући, књигу нисам више носио у Нови Сад. Није да сам нешто хтео да решавам суштинске ствари нити да проникнем у не знам какве дубине, више сам хтео да видим како то ради. И дошао до тога да су симболи, слике које ти коментари нанесу, пречице ка сопственој интуицији, то те натера да помислиш на ствари које би иначе биле заклоњене наизглед крупнијим деловима проблема који бистриш, повежеш ствари које већ знаш већ самим тим што их се сетиш а иначе не би.
Ту сам брзо дошао и до тога да прво преиспитам питање које (себи) постављам, да идем ка узроцима (зашто је ово проблем? ко је тај тип? шта он ту хоће?). Техника коју сам ту развио је брзо учинила саму књигу сувишном, научио сам да тражим узроке, хватам односе. Већ две-три године касније нисам знао где сам је оставио. Није да ми је нешто темељно преслагала коцкице у глави, али ето, научио сам се још једној мисаоној дисциплини и... више ни сам не знам колико пута ми је то, у наредним годинама, добро дошло. Тј. не умем да замислим шта би било да није овог било.
Ујединила се два Вијетнама, најзад.
Спомиње се: 02-II-1994., 02-IX-2024., Ђенђи Ујфалуши, Илона Гнајс, Нови Сад, паштета, шкија, на енглеском
24-III-2020 - 16-VII-2026