Овај сам датум 2019. нашао на примерку opislt.dbf, што је једна од мета табела у ГенерАлу, где се налазе текстови за хелп фајл апликације. Све те табеле што имају „опис“ у називу спадају у мета табеле; оно лт је од мађарског „negativ leletek“ (негативни налази), што су стандардни описи за разне нема ово нема оно ситуације, што је било згодно за брз унос текста на многим местима у ДентоСису и КлиниСису. То сам повезао са хелп системом за ГенерАл (тј. употребио сам комад који сам у њему написао за унос података за хелп систем за њега... ту ствар постаје помало рекурзивна) 06-II-1997., дуго након тих апликација. Историја самог генхлп почиње још 08-V-1994., у Делкуту.
Негде овог месеца је Аваи приредио дводневно предавање о КАТ5 мрежама, јер је Лаза прошао неки атест код РИТа (израелска фирма) па смо имали предност, ајде да је продамо. Држали смо то у општини, средио нам лично Мика Фишер, уз Болдијеве везе. Опет сам одслушао седам нивоа мреже, по Ајбиему, исто као пре десет година, те најзад неки почетнички курс за TCP/IP. То сам углавном већ знао, ал увек годи да ти неко лепо послаже плочице.
Све прошло фино и красно, и ваљда нам је наредних месеци донело нешто посла. Кад се завршило, сели смо са Миком Фишером (већ штогод припитим) у башту, време савршено а Цица у сукњи. Сви смо повиленили, нисмо могли да одвојимо очи од ње, иако је била тек мало изнад колена. Увек је носила панталоне на послу, и сад сам схватио колико је то било мудро - не бисмо могли да радимо уз такво одвлачење пажње. Добро, и попили смо мало. Ништа се никад није десило, колико знам, мада увек остаје зрно сумње. Можда Јози... ма, ко зна.
Го је на летовању у Будви, са другарицом. Фотке одлично испале, видим да је била и набацила неког фрајера, баш онако шмекера, из Врдника или тако негде. Тај је чак после хтео и да навраћа, али је њу прошла воља. Срела је тамо и АутоЛалу, сад сам га познао на фотци.
Био сам већ завршио и степениште на улазу и до подрума. То сам радио полако, можда делом још пре две године, сувим бетоном, један степеник дневно. За постоље, тј окретницу испред врата, улазних и Јоханових, сам користио скамењени цемент из 1986. - јебига увек купимо више а не употребимо на време, такав нам је био ритам - и отпатке од цигала и сипорекса. Видљиве површине сам обзидао циглом, не више оном лепом којом смо урадили подрум, него неком килавијом класом, ни не сећам се више кад смо то и за шта узели, можда још 1993. за оџак, па остало. Степенике сам радио један дневно - с чела оградим комадом лима или новинама, иза тога ваљда даска, и пар већих блокова сипорекса да држи место. Пошто је бетон сув, тј једва влажан, није нешто јако притискао оплату. То мора да се набија одозго, мистријом, што сам успешно урадио... осим на четвртом степенику одоздо, код улаза у подрум, где се окрунило пар сантиметара.
И сад сам ишао доле да нешто урадим, не претерано захтевно али споро, знам по томе што сам понео кафу, у овећој шољици од 400мл. Кад сам нагазио петом кломпе баш на то место где је степеник мало краћи, блебнуо сам ребрима о степеник, негде око седмог-осмог, испод десне лопатице. Био сам сасвим прибран, и чак сам сачувао пола кафе. Мало сам стењао кад померам десну руку наредних неколико дана.
Степеник ни дан данас нисам поправио. Слабо кад и идемо тамо доле.
23-IV-2020 - 21-V-2026