13-XII-1981.
Да бих провео код куће дан више, враћам се авионом, преко Задра. Понео резерву дувана и флашу вотке, плус Практику и блиц. Авион, нажалост, полеће рано ујутро, па смо она, ћале и ја зором на аеродрому. Још је мрак.
Нисам толико луд да се прерано враћам у касарну, радије ћу да цуњам цео дан по Задру - да шврљам познатим улицама. Није ми пало на ум да скокнем до Борика, вероватно би ме успут спазила војна мурија, и мада нисам ништа прекршио, вероватно би нашли разлога да ме кецају, например боцу у торби, и бар би ми покварили дан.
Нађем место да једем, седим на кеју читам Сириус, најновији, гуштеришем се. Две ми се клинке придруже на клупи, отприлике средњошколке, мештанке наравно, нема туриста децембра. Зачикавам их да погоде одакле је мој дуван, немају појма. Вадим кесу, пише "творница духана Задар" - нису ни знале да то постоји. Оду оне, седне неки чича да ми прави друштво, неки Рудолф Грандић. Презиме мало чудно, али вади личњака - а на фотци носи шешир. То никад нисам видео, ни пре ни после. Како вам је то успело? Неће да каже, али се види да је задовољан постигнутим ефектом.
Касније поподне се дохватим и тог аутобуса, иста она станица где смо се искрцали 1965. Мало офуцанија, и нема више ни стјуардеса какве смо онда имали, ах.
Стижем у Шибеник у сумрак, клопнем нешто на брзину и можда дунем пиво, па полако низ пругу. Не тротоаром у улици изнад пруге, тамо патролира војна. Стижем и поздрављам момке флашом. Недеља је, никог нема, само дежурни [официр], тј његов помоћник од поноћи. Свако добије по цуг два, јер сам строго пазио да извадим флашу кад су сви ту, па нико не добије превише, и спавањац.
Сутрадан, Елвир нашао боцу... остатке, вероватно последња два деци, су добили ови из млађе класе, октобарци, и нису се сетили да баце боцу у ђубре. Држи нам говоранцију о одговорности и шта ако непријатељ сазна и сутра осване чланак у Коријере де ла сера. И онда његов метод да се дође до истине, пита сваког од нас да ли је донео боцу. А, то хоћеш? "Друже поручниче, шта? Наравно да нисам!", гледам га право у очи, тело у ставу мирно, јасно и гласно. Јер јесам, али да је било до мене ти је никад не би ни видео. Кад радиш нешто што не треба, ради га како треба...
Тих дана је Дудек одвалио „како је лијепо ово дрво... нити једног листа нема“. Јер нам је већ био пун чишћења. Прц је био што је то дрвеће, бар оно зимзелено а високо, нека врста платана са стасом јаблана, губило лишће већ крајем августа, па смо онда чистили, чистили (и доживели и ону смејурију са хеликоптером), а онда је септембра лишће поново порасло, па крајем октобра поново опадало, и тако до краја новембра. Он је ту само изразио заједнички осећај.
У међувремену, ајд назад на стражу, јер ови кретени од официра још нису успели да организују гађање за гуштере, нису још гађали, не могу на стражу. Ту смо се већ избезобразили, знали смо све форе, и знали смо да нас ама нико жив не гледа. Дежурни официр би, реда ради, обишао стражарска места, а то би стражари знали десет минута унапред - јер по протоколу мора да сврати у стражару да добије списак ко је где, па онда да крене у пратњи разводника страже, пешке, а до другог краја касарне има километар. Друго стражарско место је било на капији, и треће овај капеес - контролно-пропусна станица, код стреје где су стајали остали камиони (наши су били тамо скроз назад, не знам чији су ови били, можда линијашки). Те камионе ама никад нисам видео у покрету, само је фалила паучина на њима. Можда су их мало и посећивали петком, као што смо и ми своје (у исто време, дакле откуд знам). Дакле стражарско место у сред касарне, са одличним погледом на целу авлију, и стражару, и учионице. Па кога ту ухвате да је задремао, сам је крив.
У ствари, кад смо почели да цепамо стражу (стручни жаргонски израз), ухватили су двојицу... не да су баш заспали. Једно је био неки гилиптер из Новог Сада, звали га Индијанац, тај је умео и да клисне у град, тј на плажу, па му тамо украду униформу, ма циркуса вазда са њим било. Е, њега су ухватили како дрка на стражи, и то му није било узето за зло, јер ето сналази се како уме само да не заспи. Наш Тошке је надерао мало јаче, он је заспао, а мангупи из трећег вода му украду пушку. Ау, за то је добио да иде код Елвира на рибање, и још је добро и прошао, могао је неколико дана у Картину. И јави се он на рапорт, и гледа Елвир шта ће с њим... Утом га зовне нешто капетан, он оде, каже овом да га сачека, и овај остане тако да га чека, макне му пар цигара из кутије на столу, дочека га... и крене да кука како му је тешко, жена, дете, јел' би могао он на одсуство? Елвир се није снашао код таквог контранапада, рекао да ће видети, бла бла, отправио га. И стварно је овај био у, добро не баш првом реду за одсуство, то су добила наша два Шиптара, него у другом, тј отишао је кад и ја.
Спомиње се: Борик, дежурни, Дражен Јерић (Дудек), Елвир Поздер, Задар, Нови Сад, практика, Тошић (Тошке), шешири, на енглеском
18-XII-2019 - 16-VII-2026