Поново дневник. Прво сам записао углавном разне алузије по разреду (крај петог), где спомињем да Звојша нешто трза на Ренцику, а један други (комшија из бочне улице, небитан) ме мува да наговоримо неког трећег (немам појма кога, пише надимак који ми ништа не значи) да тражи од Лидије да му да своју фотку са К*.
Ту негде би требало да је било општинско такмичење из математике, у вишој техничкој. Ваљда сам први пут и био тамо, тек сам упознавао град, дотле сам ваљда добацивао до круга који описују комбинат, Ружа и Леснина, уз онај сокак до центра, и слабо шта лево и десно од тога.
Уопште се не сећам ко је још био у екипи, овај ми је период скроз мутан... Једино чега се сећам је како је Ивка пиздела што су у задацима биле ствари које ми нисмо учили, то мора да је била намештаљка да прођу неки из неке конкурентске школе, можда неки из центра. То тада нисмо баш знали, ал' до наредне године је већ било јасно и нама, није те задатке спремала никаква државна комисија, него можда нешто математичара на нивоу покрајине. А та надметања међу школама, то је већ постала јавна тајна, које школе малтене не говоре међу собом, који су уображени а који нормални итд итд.
Такмичење се спроводило тако што бисмо сви (из своје категорије) ушли у неку већу учионицу, поседали размакнути, добили бисмо печатиране листове трговачког папира, а задаци, умножени на шапирографу и изврнути, би нас чекали на клупама. Онда би председник жирија рекао да почнемо, те бисмо окренули те задатке, читали их и почели да радимо.
А то да се некад дају немогући задаци, то је стара совјетска фора. Они би сваких неколико година на својим математичким олимпијадама убацивали понеки стари нерешен проблем, све у нади да ће међу хиљадама такмичара да се нађе лудак који ће то да реши, по оном „шта зна дете шта је триста кила, узме па носи“. И понекад им је и успевало.
Пред вишој техничкој смо чекали да жири оцени наше задатке, и однекуд се чула музика са радија. Вероватно је био онај „Састанак у девет и пет“, недељом ујутро на првом програму, и да су пуштали нове ствари са суботичког фестивала од синоћ. Ту сам запамтио нешто од Елипси да је било, ону ствар по којој се Прелевић прочуо, и „Осмијех“ - Група 220. Тако се некако сећам, тада још нисам тако потанко писао, а још мање сам знао шта ће ми бити битно шездесет година касније, тако да јебига, тај најранији траг је негде у даљини, неоштар.
(наравно, лоше се сећам, „Осмијех“ је снимљен тек децембра 1968... то по једном извору, а онда налазим да је ипак иашао баш јула 1967. у неком његовом интервјуу; тада је било нормално да се популарна песма дуго врти на оно мало радио емисија где се пуштао рок, док плоча напокон изађе и стигне у књижаре)
----
* К. је била најкрупнија међу нама, два-три броја већа. Није била опасна, носила је цвикере. После основне је нестала. Требало је да је виђам на родитељским састанцима али се изгледа нисмо појављивали у истим приликама. После је умрла. Сина смо видели понеки пут на дечијим рођенданима, а онда и на дочеку 2018. на тргу.
4-VI-2020 - 23-VI-2025