31-III-2018.

Свадба у Иригу. Једна дама са Бурундија се удаје за неког, па је то најавила на теми „како сам открила секс са 15 година закашњења“. Није она покренула тему, него ова друга. Онда је објавила да тражи тамбураше, форум јој је нашао. Онда фотографа, нашли јој и то, а ја само набацим да више волим да сам бочни фотограф, без обавеза, зезам се и шкљоцам та тране, иза кулиса, фаце, амбијент, ситнице. Намера је била да само опишем како ја то радим а да они ваљда имају неког таквог. Али не, пошаље ми поруку „примљен си“ (опширније 09-II-2018.).

Десетак имејлова касније смо имали план и спровели га глатко. Нашао сам кафану на време, нашао остале фотографе (један из Новог Сада за фотке, двоје из Ниша за видео), лабрцнуо нешто с њима и попио кафу, напољу. Сви смо имали каноне, мој најновији али нижа класа, они 6Д а ја еос70, јачи аматерски. Овај није понео чиме би притегао блицеве, па сам извадио банџије из сакса и то га спасло. Онда су дошли младенци па смо ту нешто шкљоцали. Око 16:15 сам отерао кола у Врдник, где смо имали собе (све шљаштинг модерно, пушење само на тераси, сауне базени трт мрт - наравно, намера је била да само одспавам и да ми изветри пиће да се ујутро одвезем кући). Оставио кола и рекао да ми зову такси, ал' би тај стигао тек око 17:00, што ми је касно, дотле би већ почео програм. Па је дечко са рецепције са чудним нагласком понудио да ме превезе. Испало је да је из Туниса, прижењен овде. Мислио сам да му платим 1000, тражио 1500, дао му 2000 јер је био баш забаван.

Углавном сам пустио званичне шкљоцаџије да заузму које год положаје хоће, они раде а ја се зезам. За потписивање, они су били испред пара а иза матичарке; ја сам био иза њих, па сам се нахватао добрих тренутака кад су се окренули једно ка другом - размена прстенова, пољубац, грљење са кумовима.

Толико сам се занео у шкљоцање да сам једва шта и појео (јесам после, довољно, а и парче торте), набо понеки ћевапчићи успут, а нисам ни до пића дошао до 19:20 или ту негде. Добра дуња, газдина, скоро да смо кренули да се надгорњавамо око пецарског заната... завршило се на другој и трећој дуњи. Младенцима сам био предао литру наше лањске кајсије.

Ова друга, што је покренула ту тему о 15 година, је исто дошла - једино њу сам знао (а најзад и срео), па смо попричали, шкљоцнули селфи њеним телефоном, ал' није умела да га пошаље на форум са телефона. Урадила је то тек у понедељак, па су пали коментари (Ото Мачак: „как сте слатки! Хоћу да изгледам као он кад дођем у те године!“ „дођи, дођи слободно, позван си!“).

Око поноћи је киша већ озбиљно пичила, слабо је ко и излазио на пуш паузе*, чак и редовно друштво што ми се усталило. Ђуска је непредвидиво врлудала, млада је канда ишла на фолкор некад, па се играо и прави чочек (мада су плесачи чочека испрва били дечаци...), врло близу трбушном плесу, са пресвлачењем (млада у шалварама и јелеку, једна друга у комплет костиму са опанцима), а онда нас је бенд звекнуо ударивши у ЕКВ (!). Одлична серија три снимка са једном од три рибе са истим кратким плавим хаљинама (сестре ваљда, можда сестре од нечег), кад се изула јер је носила оне високе сандале са провидним кајишима а на малом прсту имала леп жуљ. Онда је изашла на ситан шљунак напоље и по киши одгацала до кола. Зграбио сам шешир и спаковао опрему, па прошао кроз тренутак панике кад нисам могао да нађем ове из Ниша, они мени превоз а ја њима водич, кад сам већ извидео пут до хотела. И они су мислили да су ме затурили... Кад смо стигли тамо, договорили се да сиђемо на пиће, ал' кад су видели кревет одједном су осетили колико су уморни.

Соба стандардна али... по новом. Кључ није картица да је уштекаш, него нешто са РФИДом унутра, прислониш и откључа. А унутра други сензор па упали светла. И онда их угаси за десет секунди. Пробао неколико пута, таман да нађем где је шта у купатилу. Укључио телевизор, који се није гасио тако брзо, прво би одсвирао цео свој демо. Ништа друго нисам ни гледао, а и то је била углавном реклама за онај други велики хотел. Уклонио сувишне јастуке, оставио најмањи. Сишао да издимим пар цигара па на спавање.

Ујутро у ходнику сретнем оног из Туниса кад сам полазио, па му се пожалим на светла. Показао ми је фору - онај сензор унутра је у ствари џеп, па тамо оставиш картицу, и онда имаш струје све док је не извадиш. Аха, непојмљиво док не научиш. Јебо собу којој треба упутство.

Одвезао се кући, опет кроз Петроварадин. Чудно је да видим исте улице после 40 година, изменило се али не превише. Таман да не познам иза ког смо то ћошка становали 1976/77.

Испричам после то за хотел и закључимо да ћемо да избегавамо хотеле. Две недеље касније смо почели да гледамо кампове, шаторе и остало.

Белешка пост фестум: лова коју сам дигао на серекешу при поласку, сад не кошта додатних 12€ (што је и даље било боље него на осталим аутоматима), вратило се а испод 2€ као ранијих година. Ваљда што је нови власник банке, исти као и онај чија ми је картица (исти негде скроз горе). Неки месец касније су почели да ми наплаћују додатних 500 динара, што је и даље боље - 6€ у односу на оних 12. Возарина, шта ли.

----

* после је то пушење напољу објашњено са „млада је трудна“ - јер овакве кафане обично одвоје само неку мању зону за непушаче, одвојену само замишљеном линијом

---

Спомиње се: 09-II-2018., 25-V-2019., Бурунди, еос70, Нови Сад, саксо, серекеш, ћевапчићи, на енглеском

19-IV-2018 - 16-VII-2026