05-VII-2015.
Устали доста рано, отишли до центра да узмемо нешто за доручак.
Нашкљоцао се још. Веверица, и то црна! Никад их нисам видео овде, само у Вирџинији и на Флориди. А мора да су биле нормална појава, чим имамо реч.
И чапља на доку, смешно изгледа смешно са тим трапавим ногама на даскама. Још је смешнија кад хода по њима. Ваљда је то згодно за мочвару, мање притиска и тоне, али на сувом... не изгледа елегантно.
Одвезли се кући краћим путем, мачке мора да су гладне. Стигли око 13:30. У 16:30 смо већ били у Клинцаиду, да видимо како је тамо. Ринглови скоро зрели. Биће нешто кајсија, на само два дрвета. За неколико тегли пекмеза, ракије неће бити. Вратили се до 18:00.
Дан касније смо решили да више не носимо бурме. Жуљају док се ради на башти, а кад отекну прсти, што и није тако често ал' свеједно, скоро да боли. Ионако није битно, ми смо ми и већ знамо да смо венчани, ваљда нам је досад допрло.
(јануара 2026. сам пола сата ишао кроз фотке од 2017. уназад, док нисам нашао да смо их петог још имали, седмог већ не; чудо једно на колико фотки се не види десна шака.)
Спомиње се: Клинцаид, пекмез, на енглеском
22-XI-2021 - 13-I-2026