05-X-1971.
Почело емитовање Индекса 202. Нисам ни знао, то је ишло недељом у подне, тада сам по правилу био у ДЦ-99. Средином месеца почела производња Заставе 101, убрзо назване Стојадин.
Другог је званично отворен пешачки мост, па сад не морамо да обилазимо пола километра оним следећим.
Сад кад сам већ нашао ову фотку (коју убацујем јер нисам снимио своју, а стварно не знам зашто нисам), да видимо шта ту има... Ово је вероватно снимљено прошле или претпрошле године, док се пешачки мост још градио, јер је једино онда могао ту да буде паркинг - док је био Велики мост, овуда је пролазила главна улица, туд је прилазила мост. Средином 1971. је овде већ био прилаз пешачком мосту, који је заклањао излоге десно бар до пола (редом - пиљарница, Форумова трафика, Оптика; у потоњој сам често куповао фото материјал). Значи, ово је из 1970.
Зграда лево је Гик, од високог партера навише; приземље и подрум заузима сдк. Зграда у позадини, лево Челик има радњу, десно је кафана „Тиса“, не на најбољем гласу али ипак у главном сокаку.
На фотци има 11 фића, један шкодилак, једна лада (тамна,на тргу) и два тристаћа. На овом ближем видим налепницу код бочног жмигавца, детелину са четири листа. Те ситне зајебанције са колима су постајале популарне, почеле су да се продају разне дрангулије - боље пресвлаке за седишта, пепељаре које се каче магнетом негде у кола, мали вентилатори, облоге за волан (од ребрасте или плетене пластике, од лажног па и правог крзна), кучићи са главом окаченом тако да се љуља док се вози, то се убацивало у задњи прозор... наравно у тристаћу или тако нечем, у фићи се кроз задњи прозор ништа није видело. Продавао се чак и апарат за кување кафе у колима, и на реклами на тевеу је био монтиран испред сувозача баш у тристаћу. Сад то више не могу да нађем, прошло је педесет пет година и апарата са сличним називом има двеста, ко ће ту наћи рекламу за онај стари.
Дан је ослобођења (2-IX-1944.) па је и у гимназији била приредба. Славко је имао своју представу у представи... завршило се у Дому омладине, први пут унутра (досад само тераса), и не могу да верујем колико је натрпано. Још ми не иде у главу како та зграда прима толико људи. Касније сам чуо да од могућих 700 прими између 1200 и 1700, а гардероба ради беспрекорно, на чиоде и нумерисане цедуље. Тада ми се није свидело, сматрао сам да је диск џокеј труба, светла килава а и нисам нашао нешто друштва. Истина, био Поп али ми је само правио зазубице како је срећан са девојком. Боса је исто била, са својом глупачом од сестре (немам појма што сам тако мислио), ал' ајде да им правим друштво кад смо већ другари. Све скупа пропало вече.
Сутрадан сам снимао венчање у Београду, ресторан Врачар - наш ЖГЉ је кум. Понео кварца и иснимао обавезни део, потрошио траку и нашао неке девојке. Две сестре, обе мало гуцнуле, старија, матуранткиња, се нешто занимала за мене али повелика, каже 80 кила; млађа први разред, много лепша, лепо и помало тужно лице... Али зато трећа, ни име јој не знам, била је уз мене кад год би се указала прилика, наслањала ми се на руку, као због вина, пролазила ми руком кроз косу. А грађена, их. А кад сам признао да умем да играм, а па мора бар валцер, а после и танго... После сам извукао неке снимке са осмице, какве такве, једва силуета, шта се већ може са тог малог квадрата, колико да се сећам. И рече да у ствари није пијана, само се прави, осећа се слободније да ради шта хоће. А хоће, види се, мене. Наравно, никад се више нисмо видели, ал' баш је било лепо.
Изгледа да ми све крене чим променим град. Што ми се никад не догађа овде?
Четвртог смо Воза и ја обишли цео центар, тражећи леда за експеримент из физике. Нашли га најзад, закаснили мало на час, кад оно Марко Бозон није дошао, нема часа.
А на петом часу, код Соње, хаос. Пре часа се Оли Бој хвалила како је написала домаћи, нарочито реченицу "Евгеније Оњегин и песник Ленски су два типа тадашње младе племићке интелигенције".
Воза: Ако то будеш читала, ја ћу питати што типови а не организационе форме.
ја, досољавам: па јесте, не иде типови, цела та интелигенција је један тип, они су ту подврста, дакле подтипови.
И ту би се завршило, нисмо хтели да гурамо даље, рачунајући да није толико глупа да не види да се зајебавамо. А онда Соња крене да проверава домаћи. Воза га није ни урадио, само је у белешке из историје којегде убацио Пушкин, Евгеније, понегде и Татјана, и то показао као домаћи. Није приметила да спомиње битку код Хејстингса 1066. Онда наговоримо Соњу да прво девојке читају. Прва чита Оли Бој. Воза ми само намигне: режемо? Режемо, сложим се. Те се дигнем и кренем са "кад смо лане имали лоших радова, били су другачије лоши - било је нејасних реченица, промашених тема, али не овога. Нарочито ово што је Славка написала [а није, њен рад је добио 5 у другој гимназији], то је тумарање. Крене од лика Олге, и таман очекујем студију лика а она пређе на Татјану, па о моралу тог времена и којечему другом. Ово што је рекла Слађа не бих коментарисао, ту има и нешто мојих идеја." (смех). Ту станем, преузима Воза: "То што он каже није баш све тако, али једно се слажемо, зашто је Оли Бој написала 'типови'".
Оли Бој: није, него подтипови!
Соња: добро, зашто баш подтипови?
Оли Бој: па, је ли, овај...
Боса да је спасе: то јој је Градивој рекао
Соња: али њен је рад, она одговара
ја: Тачно! Ја лично никад не бих тако нешто написао, а и да јесам, ја бих се тога одрекао!
Онда сам касније и ја прочитао своје, па је Воза изразио неслагање са неким фразама у томе, а Слађа ухватила да ме брани, јер "она познаје мој стил" (наравно, одакле иначе копира).
Вози после било криво, као сад ће ова да се наљути на нас. Ма брига ме, одлично смо се зезали. Оли Бој је само рекла да јој се више не јављам. Ал' знао сам да ће је то проћи, док истутњи бес.
Кад смо код писања, некако се боље изражавам кад пишем шта Соња тражи, него у дневнику. Као да сам две особе, са два става. На следећем писменом сам, чини ми се, надмашио себе, а у дневнику пуко самосажаљење и кукњава себи.
Крајем месеца била некаква побуна против Спужве. Два одељења збрисала са часа, онако комплет. Писала се и петиција да му нађу замену. Што се, наравно, неће десити, али ће бар он ићи код директора на рибање, па ће омекшати. Тако и би.
Бар ме кренуло у школи. Чак и 5 из историје (добро, тачка у средини, по његовом). Почео да идем кући пешке, са Вишњом и Д.М. (која живи близу Леснине.
Почео да слушам "Поноћни рок" Слобе Коњовића на студију Бе. Уторком, од 22 до 1. Чуо све оне сулуде албуме, и "Туп као цигла", како је који излазио.
Спомиње се: Босиљка Шаин (Боса), Вишња Лазин, Гик, Градивој Средљевић, Дом омладине, ДЦ-99, Живорад Г Љубишић (ЖГЉ), Здравко Сметовачки (Воза), лада, Леснина, Марко Дамјанов (Марко Бозон), Марко Поповић (Поп), Оливера Стојановић (Оли Бој), сдк, Славица Тејин (Слађа), Славка Висковић, Славко Енбецин, Соња Славковић, тристаћ, фића, Челик, шкодилак, на енглеском
19-VI-2016 - 13-VII-2026