02-IX-1974.
Пријемни за Академију, у Кнез Михајловој. Дивно јесење јутро, није врућина. Боса је покушавала да се упише на глуму, ја на филмску режију. Видео сам ту и Соњу Кнежевић, која је играла Офелију тог лета на Дубровачким летњим играма, са тачно шеснаест година, како ваља. Како ми је после испричала Боса, кад су је питали који је монолог спремила, рече "па Офику, наравно".
Нисам прошао. Требало је да збућкам сценарио са скелом на реци, са нешто кола и трактором, са неколико живописних путника, све само чека да се деси нека драматична пиздарија. Тај потенцијал сам издувао, претворивши то у јефтину комедију, и схватио притом да нисам за уметника драмских размера. Избегавам драму кад год могу. Театралност и драмљење осећам као претеривање, а и више ми се свиђала техника и шта све може, него оно што се њом ради. Тако да се нисам много једио - чекало ме место на ПМФу у Новом Саду. А и главна дилема, шта ћемо ако не будемо студирали у истом граду, је решена.
Устопирао сам М.Т., ког сам знао са оних такмичења и фестивала, ал' сам касно скапирао да ће да сврате до неке тетке на пола пута до Новог Сада. Седео сам с њима неко време (занимљиво, Словаци) а онда ухватио аутобус.
И ту је био крај моје филмске каријере. Покушао сам, реда ради, и наредне године. Схватио сам да је ипак математика луђа од филма, а овде да би нешто направио мораш да пијеш погрешна пића на погрешним местима са погрешним људима само да би добио паре да снимиш филм. Који ионако испадне погрешно, а не како си хтео.
Тих дана је угашен Дом, буквално, након другог, већег пожара (случајно баш у понедељак кад нема публике, ни диско ни игранка). Штета, офуцана стара зграда је баш имала шмек, на јучерашњи дим и успомене. И уместо да га већ једном људски обнове, ипак је то стара зграда од бар осамдесет година, сруше га и крену да зидају нов. Слеш је прешао у амфитеатар позоришта до краја лета. Шанкер је био онај исти. Појавила са минивалом, сва крецава, па је овај само рекао "казаћу оној твојој да сам те видео са другом рибом". Сад да ли је стварно није познао, или се зајебавао.
Те вечери је била готова велика ера рокенрола. У том амфитатру („антитеатар“) се пуштала "Уна палома бланка" од Селекције Џорџа Бејкера, што је приглуп песмичуљак са бајаги шпанским рефреном, и капија је тиме отворена. Убрзано је изгуран рокенрол и кренула је диско музика - једна, друга, трећа, некакав хасл, па кунг фу и којешта. Још смо неколико пута долазили док је Слеш држао диско у некој сали поред цркве, ал' то напросто више није било то. Силом бедом постајемо кафански људи. Бирамо, наравно, кафане без музике.
Ту негде ми је остало пар метара траке, 2х8мм у боји, ваљда Агфа (да, Агфа), па сам снимио један кратак од можда пола минута. Види се део откуцане странице, где пише „директор“ и подвучено место за потпис. Појављује се пенкало у руци, које узима залет, ниски старт, вежба почетак линије, заузима почетну позу, спрема се пешес пута док на крају не удари крст.
Филм се звао „Седам пута мери“, (...једанпут сеци), што је народна пословица са поруком да треба добро промислити пре него што се нешто неповратно учини. Био је приказан и на неком аматерском фестивалу (дакле можда је ово било и прошле године), а у програму се звао „Седам пута Мери“. Ау што сте знали шта пишете, а што сте укључивали главу... Мада, таквих грешака је увек било, то је нормална појава, колико пута је име аутора постало део наслова, ихај.
Тих дана је почела да негодује што носим браду. Нема где да ме пољуби. Хм... видим, неће то само од себе да се реши, ово ће да порасте у тршћанску кризу ако га не решим некако. Ту негде за викенд (сад шести или тринаести, изем ли га, управо сам престао да пишем дневник... биће тринаести, за шести имам возну карту за Нови Сад), дођу у госте тетка Мима, теча Кића и деца. Иза куће се поболе две рашље, натакло се прасе на ражањ, теча и ћале ударили помало по ракији и то из неких ситнх флашица, биће да су од вињака са киоска, а ја узмем кључеве од шкодилака и одем по њу. Придружимо се дежурству око ражња, чаврља се... и ту мени сине идеја. Не говорећи ником ништа, одем у купатило, дохватим бријалицу и... елем, ако је тршћанска криза, та је решена увођењем зоне а и зоне бе, дакле да обријем себи зону а и зону бе. Зона бе се лако нашла - обријао сам парче изнад вилице, између зулуфа и бркова, с обе стране. Е сад испод уста... хм, докле? До краја. Све бришући браду пешкиром дођем међу њих, станем пред њу, кажем „живот је леп и пун изненађења“, смакнем пешкир... и ништа. Поновим. Ништа. Нико не примећује.
последња фотка са пуном брадом
Годинама касније сам укапирао да људи јако слабо примећују било шта око браде. Имаш, немаш, то је то. Све остало - шта бријеш шта пушташ, јел само брада или и бркови, све то пролеће непримећено.
Тек неких десет минута касније примети теча Кића па ће „шта то уради од себе?“. Е онда су ме сви погледали, па и она. И свидело јој се, тршћанска криза избегнута. Носио сам тако подељену браду још годинама.
Спомиње се: Предговор, Агфа, Босиљка Шаин (Боса), вињак, Дом омладине, Мика Зеленић (Слеш), Нови Сад, тетка Мима, теча Кића, шкодилак, на енглеском
9-VIII-2009 - 16-VII-2026