Ово је отприлике време кад смо запослили Цицу у Аваију. Болди се повезао са средњом економском, тражио име и адресу девојке која је била најбољи ђак међу онима који неће да студирају. Брљина кева је била разредна матурантима те године...
Добио је ту адресу, заказао разговор, она дошла, скроз мокра, бициклом из Чурде (око 6км). То је можда било овог петка, или пре два или четири петка, а у понедељак је она почела да ради. Морало је бити јуна а најкасније сада, јер до краја маја траје матура и администрација, а после четвртог јула у школама нема никог.
Мој први утисак је био да је слатка, паметна и има јако чудан, дубљи глас, на који ћу се брзо навићи. И навикао сам се. Чим је скупила две-три плате, дала се на гардеробу и почела да долази у црном сакоу и панталонама и белој кошуљи, никад у сукњи. Ма сви смо се из цуга навикли на њу, пун погодак.
Негде ових првих година у новој кући се сећам два одласка на ручак. Једно је било кад су моји дошли код нас, и то пругом, пешке, ваљда зато да би ћале могао да попије чашицу пре ручка (и то, наравно, своје лозе). Стаза поред пруге је већ била запуштена, цркла индустрија и нема ту да сваког дана хиљаду људи прође туда пешке, па онда гази прагове. То баш и није лако јер никад нису баш тачно на растојању од једног корака, увек је или краће или дуже, па се баки покидала папуча. Банатска посла, свуда у папучама.
То је био једини пут да је кева била код нас откако смо се преселили. Била је пар пута за мобу, кувала кафу и слично, ал' овако у госте ама никако, сем овог једног пута. Ваљда је радозналост победила. Никад нисам јасно чуо зашто не долази, и зашто не прима ништа из наше кујне, ал' мислим да је до тога што нам никад није опростила што смо се одселили.
Други пут смо ишли ми код њих, исто пругом, свих петоро. Није то далеко, два километра. Сећам се само једног детаља, да је Нина рекла „чудно... кад се цепа, смеје се, кад се дере, плаче“.
3-V-2022 - 30-VIII-2026