Повратак. Њен теча нас је одвезао на штутгартски аеродром поподне - наш авион је кретао око 18 или 17 часова.
Слетели смо око 20:30, па док смо подигли пртљаг, укључујући и две вреће које је сашила, пуне половне одеће и комада тканине, како су већ навикли да шаљу, и чекали да се Болди појави, југо је код њега. Али њега нема. Успем некако да га добијем на телефон, и јако се извињавао - нешто као станују код њених, па је зет блокирао излаз, не може да истера кола или тако неки лош изговор. Нисмо имали много избора, 21:30 а ми још увек на аеродрому, последњи бус нам одлази у 22:00. Одемо бусом до града, сиђемо код железничке, али то је погрешна железничка. Возови на нашу страну полазе са Дунав станице, што је с друге стране теразијског гребена, дакле узми такси. Није нас баш одерао, само је био јако скуп, јебига. Тамо смо чекали још пола сата да крене наш шинобус, срећом летње је вече. Нађемо исправну говорницу па договоримо да нас бар ћале чека на Фабрици станици. Пруга не иде право до нас, него прво за Панчево, па преседање... Стигли смо кући око 1.
Боца Џонија Вокера, коју смо спремили да частимо Болдија за труд, је још у старој кући, још у кутији, и 30 година касније.
Већ наредне недеље или ту негде је отишла на Охрид на течај акупунктуре. Кад већ има све оне игле. И кренула је карта, стварно је то моћна техника. Током лета је успела да олакша дебелој комшиници (Данки Сејиној, в. јули 1966.) до те мере да је ова први пут након ен месеци могла да спава на левој страни, а слично је било и са пар баба код Оме у крају.
Мени је наспело да пробам на шта то личи, па ајде за мршављење. Требало је да изгурамо 20 сеанси по пола сата, ритмом од три комада недељно, са паузом на пола, и да скинем шест кила. Није испало баш тако, пауза је била два месеца уместо десет дана, али... резултати су били неочекивани. Под један, само убадање игала је јако чудно, осећам да не убада у мене него између мене, као да налази места где сам ређи. Не боли ништа осим: кад се вади, на неким местима се кожа јаче скупи па као да ми чупа длаку; кад убада у Ду-20 (средина темена) као да затвара футролу од топломера, тачно осетим тај клик кад легне на место; кад убада између палца и шаке, као да осећам тупи отпор величине кликера. Добитак је на другим ефектима: нисам мислио да ћу моћи пола сата да лежим наузнак и да не мрдам (осим десне ноге, где није било игала) а сад је испало да умем савршено да се опустим (што се претворило касније у ефикасне мачкодреме од 10 или 15 минута, што умем и 30 година касније). Друго, подмладило ми је црева - тек сад сам укапирао које све врсте клопе избегавам (јачу запршку, гибаницу преко неке мере), кад сам приметио да ми више не шкоде.
А метод којим се слаби је апетит. Пре ручка, одврнут је на 12. Појео бих вола. Две кашике пре краја не могу више ни мрвицу да ставим у себе. Једном сам на силу појео још једну кашику и није ми било добро.
Скинуо сам све скупа три киле док је то трајало. И онда током зиме још три.
Негде најесен смо отишли до Новог Сада и купили стерилизатор у Југолабораторији, добар загребачки. Од њих смо већ имали оне две феноменалне пинцете, које смо користили за све и свашта (очепљивање решетке на кади, премештање краткоспојника на дисковима и матичним плочама, чупање пилића, депилацију).
27-II-2020 - 31-X-2025