15-I-1988.
Негде овог месеца сам отишао до Минхена са Станом и њеним мужем, њиховим колима, да купим атарист. Возили смо целу ноћ, стигли до јутра, за десетак сати. Цео пут кроз Мађарску ми је размазан у глави, ничег се не сећам. Њихов стојадин је лепо ишао, нисам се превише заморио. Нисмо га нашли ни у једном дућану на Шилерштрасе, где наводно почиње Балкан, ни у једном од тих техничких дућана, чак ни код Конрада, него у робној кући иза ћошка. Стана је то платила кредитном картицом (што је тада ретко ко имао, само две-три банке су их издавале, требало је имати довољно девиза да се то добије). Купио сам га без монитора, што је спустило цену са 1500 на 1000 марака. Не сећам се ни да ли сам купио још нешто, ни шта су они купили.
Нисмо се вратили истим путем, него преко Словеније. Ћале је средио са својим другаром да нам нађе смештај. То је онај камионџија, приватник, што би преко лета одшлепао жену и приколицу камионом у Борик па их оставио тамо, а сам свраћао кад би имао времена (спомиње се на јули 1978.). Могло се већ тада доста тога приватно, само да није нешто опасно - медицина, финансије, оружје су били но-но - и да се не запошљава више од пет радника. Били су већ једном код нас у гостима, он и госпођа, па смо их водили у онај етнички ресторан на крају града (где смо били и 09-VI-1984.), па сам ја сео за волан његове мечке и први пут искусио серво волан. Сад баш и није имао где да нас смести у кући, ал' нам је узео собу у сеоском хотелу (питам се сад колико ли села овде има преноћишта... Словенија је већ тада онолико измицала испред нас).
Избор пута ме је и зајебао у неку руку, јер смо наишли на мање прометан гранични прелаз, па је царинику изгледало да сам сумњив што носим комад од 1000 марака споредним путем. Каже он не, то је 1500 марака по каталогу. Има и монитор у каталогу, ово је без монитора. Нема везе, каже он и одрапи ми царину као да је 1500, јер у каталогу није било верзије без монитора. То је болело, ал' ето сад имам машину. И немам монитор.
У току наредне недеље сам нашао, у малим огласима у месном листу, да неко продаје колор теве са скарт прикључком. Тј нашао сам десет других али без тога, ниједан од извиканијих модела то није имао - ни Филипс, ни Грундиг - али овај мали од Еи Ниш јесте. Служио је верно годинама, мада је крајем деведесетих почео да губи плави топ, па је био на каналу више пута. Кад смо се 2010. вратили, нисам се ни потрудио да га испробам, а ни атарист, јер ем смо престали да гледамо телевизију, ем би играње 16-битном машином било удобније у некаквом емулатору него да тражим каблове да потерам оригинал.
Пошто би ми се ноге до колена редовно смрзле од седења у кујни кад остали заспе, а и укочио бих се, некад бих легао на ону другу таписерију што нам је Ома урадила, која је изигравала стазу дуж радног дела кујне (на тој лежећи сам и дипломирао) и читао шта већ има, вероватно неки Сиријус или Рачунаре), а звучници су још били под столом, тако да сам све добро чуо иако је музика била тиха. Једне такве вечери је Београд 1 преносио неки џез концерт, што углавном не бих ни слушао, има дана слушаћу и то, ал' у ушима има још онолико места за рокенрол... Ал' ајде овог пута, пева Душан Прелевић, који је ето стигао да буде и (други од шесторо) певач у Корни групи (одакле је најурен као неодговорни забушант), зада већ славни алкос, с тим што се то у кругу двојке зове боем. У ствари њега су тешко припуштали к микрофону за било шта уживо, јер нико није могао да јемчи да неће да изведе неку пиздарију, али ово је џез, такорећи академска ствар, у Дому синдиката.
И ајде, поштено је то отпрашио, фолирао се својски макар колико Ерик Бардон. Једина ствар коју је баш искрено извео је да је након једног дужег аплауза само узео микрофон и рекао „дођете ми сви по пиво“.
Чудо једно колико је та таписерија помагала, ваљда што сам био довољно далеко од спољних зидова. Та кујна и купатило су имали зидове према авлији од пола цигле, што је брзо навукло влагу што од кондензације из купатила и кујне, што од стражњег зида према бунару, и то је било баш јако тешко загрејати зими. Једне овакве зиме смо у купатилу имали сантиметар дебео лед на зидовима са унутрашње стране. И успели смо и тако да се окупамо. Нагариш грејалице, угрејеш ваздух, пластичне облоге буду топле, вода топла, само треба протрчати та два метра кроз предсобље...
Ово на фотци је снимљено још кад је лед тек почео да се хвата, крајем 1984. Недељу касније је то већ имало и дебљину, а после су дошле и хладније зиме. Оно што смо нас двоје још 1981. положили као изолацију на кровну плочу је испало срање, јер је то било од перлита, за који нам нико није рекао колико је хигроскопан, дакле имали смо додатак влаге одозго... Негде 1985. је ћале решио да нам скрати муке, па је звао свог мајстора те су продужили кров за та четири метра и сазидали забат на новом месту.
Спомиње се: јули 1978., 09-VI-1984., атариСТ, Борик, Корни група, Ома, Стана Чопања, на енглеском
20-X-2016 - 10-III-2026