Негде у ово доба сам купио компет превода Дине, у шест књига, Живковићево издање (тј још увек Кентаур ваљда, није још било приватних издавача). Прочитао сам оригинал првог дела још пре четири године, кад ми га је Паја позајмио уз "свидеће ти се ово", а сад кад су почеле и неке паре да капљу, могао сам за толико да се прострем. Завршава се на месту где Лето II, већ црволик, пичи у пустињу.
До данас сам то прочитао неколико пута, кад превод кад оригинал. Неке делове већ знам напамет, а опет, чим прође пет или седам година, може да се чита поново, и нађе се понешто што ми је раније промакло.
Не знам како се десило да сам понео књиге у Перлез, свих шест. Можда на зајам колегиници, можда само да јој покажем.
Кафа се кувала у лонцу од литре, пошто нас је било углавно по седморо. Пила се за велики одмор, после другог часа, од 9:35 до 9:50. Главна тема, скоро сваког понедељка те јесени, је била нова певаљка у хотел Војводини, нека ногата и разбацана (мада је Поп прокоментарисао њену појаву са „ма све има, само јој фали јабука међу зубима“), и шта је све изводила синоћ. Главна тачка вечери је било да је неко од гостију носи на раменима. То би по правилу био неко од виђенијих директора. Наравно, носила је допичњак. Ко зна да ли су касније истицали или прикривали у биографији то „мене је јахала Лепа Брена док још нико није знао за њу“.
Што јес јес, у том истом хотелу је и Тома Здравковић почео, одатле га кренула каријера.
Зборница у самом 13. фебруару је имала двоја врата (в. 19-VIII-1980.); главна врата су била скроз у углу, па се по логици ствари шах играо скроз на другом крају. Било их је бар четворица јачих шахиста, ваљда један математичар, два текстилна инжењера и ваљда један грађевинац понекад. Чак су неки имали и звања, неки су били велемајстори. Мада, играло се доста гласно и грубо, чудо да ниједном фигура није пробила кроз таблу. Причало се да ће шампион зборнице да добије црни појас.
Једном ме колега Мартеш, математичар и распореџија, питао како могу да држим часове тако са брадом и косом (јер, наравно, нисам ја то много скраћивао, оно што сте видели септембра, то вам је). „Врло једноставно, колега, за рад користим унутрашњу страну главе, спољна је небитна. Не знам како ви“.
Нашла се и тезга за мене, унутар школе... Гиков Занграп решио да плати да разни приучени мајстори њихови - зидари, молери, фарбари - заврше средњу школу, уз рад. То „уз рад“ је био еуфемизам за ванредно похађање, јер је, као, постојало и „из рада“, што би било оно кад добије двогодишњи одмор да се дошколује, што чисто сумњам да се икад догађало, ал' ето постојала је законска могућност. Разлог је био да могу да добију већу плату, јер је опет неки други закон везивао њену висину за школску спрему, те је фирма лепо самоуправно одлучила да одвоји лову за образовање, да бар ови, који хоће с тим да се бакћу, стекну ту ћагу, и да им лепо порасте просек пред пензију. Тада су за тај просек рачунали пет (касније десет, или обратно) најбољих година, тако да није битно што су досад зарађивали нешто мало, само да изгурају те последње године како ваља, па да накриве шешир.
Ови су долазили на посао у седам ујутро, кад је посла било - јер грађевински посао је сезонски, а ови раде те занатске радове, добрим делом унутра, дакле могу да раде и кад ови напољу не могу, па су некако имали више посла зими него лети. То значи да су радили смене од по десет сати, завршавали око 17, појели би нешто и долазили у 13. фебруар после тога, на час или два. Пошто су већином из околних села, неколицина чак са румунске границе, морали су да устану бар у 5:30 да би стигли на посао, и сад након дванаест сати на ногама, напољу или у недовршеним хладним просторијама, седну у лепо загрејану школу и треба да уче математику... Јој. Половина би заспала док упишем час.
Једном се десило да је нестало струје чим су поседали. У целој згради. Ал' школа је била технички опремљена за све прилике - спремачица ми је донела петролејку, и одржао сам тако два часа држећи петролејку дигнуту уз таблу. Шта су они ту научили, није ми јасно, ал' ваљда им је остала успомена на лудог профу који и тако држи час.
Ту сам изгледа ухватио лепу кинту, па смо тако скупили и да кренемо у набавке крупнијих ствари, бићемо једном домаћинство.
1-III-2020 - 13-VII-2026