29-III-1979.
Нисмо баш понели довољно цигарета да имамо до краја, па смо пушили макаршта, чак смо пробали и „Казбек“, оно где има 4цм дувана, нечег љутог и опаког, и 6цм картонске цеви уместо филтера, која служи за то да може да се пуши у рукавицама а да их жар не прогори. На аеродрому купимо неке бугарске, „Стюардесса“... Филтер је био жесток, дуван благ, толико благ да је пушење било узалудно, ништа не осетиш. То смо крстили „прва видео цигарета - видиш дим а не осетиш га“.
У Кијеву смо били у истом хотелу где је и ћале пре седам година. Кад смо видели колико рубаља још нисмо потрошили, кренули смо и пазарили штагод нађемо - резервни телефон за Оми, блинкере за њеног оца, два шпила малих карата (па сам одређао који впас на сточићу у соби), два шпила нормалних, неку лепу црну металну кутију, полуаутоматски (не скроз идиотматик) фотоапарат Вилија М (прозван одмах Вилијам), прецизну вагицу за фото лабораторију, велико пакло шибица, нешто парфема и козметике за кеву. У дјути фри шопу један бокс Голоаза. У хотелском лифту, неки чича, ал' оно из исте књиге му фаца као и Брежњеву, као да је мајор у пензији или тако нешто, пита што носим толику браду и косу. „Из Југославије сам, а код нас је дозвољено“. Аха, да те видим, сероњо матори, ти што мислиш да је свако ко наиђе аутоматски твој васпитаник. Он прво погледа по вишим угловима кабине, да, драга, и рачунам са тим да нас вероватно прислушкују ал' ајд ти објасни шта сам ја овде рекао што не ваља. Па крене „па и код нас је дозвољено, свашта је дозвољено...“ и ту негде изгуби крај реченице, ваљда су се отворила врата од лифта.
Док смо чекали бус до аеродрома, улазили неки мештани, као фол таксисти или су знали вратара - и пазарили чизме које је један имао на ногама. Овај не би да се растаје од чизама, а и како ће бос, и шта ће му рубље. Добио је довољно долара и још су скокнули таксијем да му купе ципеле, које су стигле у последњем тренутку.
Моји су нас чекали на аеродрому, авион је овог пута стигао на време. Кофери, ти жућкасти, наравно исти они румунски из 1976.
Њен отац је дошао да нас обиђе, па смо му предали блинкере и телефон. Онда смо га одвезли кући, јер намерно није дошао бициклом ("мој мЕрцедес") да би могао да попије коју са ћалетом, поздравили се са Омом, уштекали јој телефон. Сад има један у предсобљу, где иначе седи цело лето. И Сквики (куче, име мазнуто из Алана Форда, где је заморац... ал' баш је личио, док је био ситан) се обрадовао што нас види.
Спомиње се: Алан Форд, вПас, Ома, Сквики, на енглеском
11-X-2020 - 10-III-2026