Опет у Темишвар.
Пошто смо прошле године нас двоје оборили ивичњак, сад је дошло време да се и људски избетонира навоз. Мислим да смо само правили квадрате од бетона, 50х50цм, па ћемо од тога поређати две стазе. Аа нам се то не би распадало, решимо да убацимо некакво гвожђе за арматуру. Одемо на отпад, јер баш за толико не морамо да купујемо ново, и нађемо којечега, таман довољно а и практично џабе. Осим што смо се испрљали, можда не толико по одећи, али руке... било ми гадно да ухватим волан. Ал' ајде, отле дотле, северна капија кланице је на 150 метара од отпадове капије, ћале тамо ради, знају га сви, да оперемо руке код портира.
Портир, неки дибидус Босанчерос, чим ме видео крене са „је ли, шефе, јел' ти ово син ил ћерка“. Одбрусим му „нисам ја она женска с брадом него њена сестра“. Срао је још нешто ал' то се доста брзо завршило. Наравно, у року од сутрадан је пола фабрике знало како изгледам.
Не сећам се да ли сам у септембарском року нешто положио, вероватно ништа.
Ту негде је требало да истекне грађевинска гаранција за нови Дом, сад прекрштен у Дом Младости (како ли ћу ово да преведем на енглески...). Истекла је можда месец два касније, али је и тада остала забрана пушења тамо где је тепих, што ће рећи да ако запалиш, ограничен си на то место где си, јер је било некако час тепих час мермер. Мада, сад више не могу да се сетим где је тепих, осим у великој сали (где мора, због акустике, која је и даље мало чудна, добро подноси озвучење, али за позоришне представе баш и није, ништа се не разуме). Но, пива није било никако, па нам се тамо није ни ишло, ајде бре, главна фора са том кућом је било јефтино пиво, тек нешто мало преко набавне цене. Није било келнера, одеш на шанк па узмеш флашу, шеташ и пијеш, флашу вратиш или оставиш где било, момци то после покупе. Ово сад је било некако стерилно, нисмо више код куће.
И ту се некако задеси концерт Томажа Домицеља, е нисмо га гледали већ две-три године, ајде. Није била велика сала него нека бочна, коју не знам да ли бих умео и да нађем данас - можда је то само оно иза помичних врата, стражњи зидови велике сале могу да се склопе па се повећа простор, вероватно тамо. Његова стандардна свирка, један соло тип са дугом косом, пончом од нечег свиленкастог са компликованим дезеном, можда је и везено, дебелим цвикерима и електричном гитаром, мада га и даље трпамо међу акустичаре. Можда је и овог пута свирао акустару првих пола сата... Но, ударни тренутак је био кад је изјавио вечну љубав зрењанинском пиву (које, истина, већ три године није било као некад), каже да су је оно чим свира клизну, оно што натакне на мали прст леве руке, направили од старе флаше од зрењанинског, оне са дугуљастим грлићем, какве су биле до почетка седамдесетих. И онда, кад смо већ код пива, извади из кутије од гитаре једно, отвори га и натегне. Каже „не не, нема пива у овој кући, то су ми донели из хотела, ал' може ми се опростити, ја овде радим а ви сте дошли да се зезате“. А нама пошла вода на уста.
28-II-2021 - 31-X-2025