Коначно се магла у Кијеву дигла и долетели смо у Београд, па бусем у Нови Сад. Чујемо да смо још и одлично прошли, неки источни Немци су провели два дана на аеродрому, прошли већ пасошку и нема назад, виза је била за један улаз. Потпуно заборавивши да више нисмо пијани барони, вратили смо се из СССРа и џепови нам више нису пуни пара, узимам такси до ње али машим, већ је отишла кући. Продужим таксијем до аутобуске, и видим да немам више пара за бус. Препешачим тај километар до излаза и дигнем палац. За невољу, ухватим нешто јужним краком, где је ем даље ем мањи саобраћај, па је сунце већ залазило кад сам хватао нешто за последњих 30км. Температура је била +18, поранило пролеће, а ја у дебело постављеном тексас капуту. Попричао ту са неким чичом, каже био је у СССРу, некако се после рата нашао заробљен тамо, радио неколико година у руднику соли, док није успео да испослује да га пусте па дошао кући.
Кад сам стигао кући био је скоро мрак. Она је већ седела са мојима и чекала. Нису деловали нешто узрујани што ме нема, мада касним већ два дана. Можда су звали Југотурс... а јок, немамо телефон, а и нису ме очекивали до петка, што ће рећи да касним само два сата а имају и друштво.
Негде током месеца сам купио књигу Ериха Коша, „Снег и лед“, поведен насловом и неком назнаком фантастике на корицама. Ах, зајеба, ненаучна фантастика, пуко средњошколско фантазирање, прочитао сам је на силу све тражећи нешто чим би се аутор искупио, узалуд. Поклонио сам је И.З. за успомену, „само због наслова, књига је лоша, не препоручујем да се чита“.
13-XI-2019 - 16-VII-2026