06-VII-1977.

Возом до Штутгарта, у госте код њене родбине. Путовали смо целу ноћ, спавали помало. Стигли негде изјутра, снашли се некако за воз до вароши, па онда и за локални бус до села. Нашли кућу њеног ујака, још се сећала од пре пет година где је, чекали су нас. Клаус се већ родио, још увек у болници. Нешто се искомпликовало на порођају, преживео је. Уопште га нисмо видели тада.

Стигли смо таман пред ручак, каквих је било после доста, за који су се трудили да кувају као што се сећају из детињства. Супа од маторе коке, домаћи резанци, маст не у капљицама него у слоју. Инге, Омина млађа сестра, је дошла са мужем, па смо седели у дворишту, уз кафу и колаче. Дуга прича о нечему са батеријама, и о батеријама уопште. Нисам говорио немачки, још увек не говорим, али сам већ имао неког пома о томе докле могу да се ослоним на аналогију са енглеским, и пабирчио граматику успут.

Ту сам се сетио да се распитам где бих могао да купим продужни са часовником, да у одређено време искључи струју па после у неко друго време укључи, да ми озвучење не ради целу ноћ, него да се искључи кад заспим. Ови никад чули, мада је Шмит, као инжењер, скапирао да то мора да постоји, ама нико од нас није знао како би се то звало, па је онда то крштено „штекер мит дем векер“ (утичница са будилником) и остало да се тако зове у кућном речнику. Нисмо то нашли. А мислим да сам то видео још у оном Некермановом каталогу пре четири године.

Ујак је поседовао део двоспратне куће, последњи у низу, иза њега њиве. Близу, међу житом, је била фабричица зачина за кишељење краставаца, углавном капра, цео крај је мирисао на то. Имао је подрум, па онда у високом приземљу стан издат неком гастосу (Турчин или још источније) а они живели на спрату. У поткровљу су скоцкали собицу и купатилце, тамо су нас сместили. Имали смо и стари колор телевизор, нисмо гледали много, све синхронизовано на немачки. Било је прилично топло, мада не претерано, ово је бреговит крај.

Купили смо радио-будилник за Љубу и жену му, који смо после искористили да се бајаги упрпимо од цариника, па кад смо га, најзад, дрхтавим рукама извадили из ранца, цариник нас отписао као наивне будале. Одлично, јер није даље гледао. У ногавици мојих нових звонцара је био повелик касеташ. Ногавице су биле пошироке, нисам много носио те фармерке.

При руци је увек била боца минералне (је ли шпрудл реч или марка?), газиране много јаче од наше. Код нас обично нагурају 5г угљендиоксида на литар, а ово је било око 17. Боца која преноћи отворена би ујутро још увек била добро газирана. Није нека вода, ни налик књазу или било чему нашем. Али зато месног пива ихај, ујак је био претплаћен (!), стизала би му по гајба недељно или на позив.

Пар пута смо ишли до даље јој родбине у варош. Имао сам времена да видим да на бусној станици пише "nicht plakatieren!" (не плакатирати). На следећој станици, "plakatieren verbotten!". Следећа, "plakatieren streng verbotten!" (строго забрањено). Штета што смо тамо сишли, никад нећу знати шта је следеће. У вароши, на железничкој станици, кантар. Убацим пола марке и добијем своју тежину одштампану на картону за возне карте - "sie wiegen 160 halbe-kilo". Што ће рећи да кантар ради у немачким фунтама (Pfund), које су заокружене на тачно 500г, за разлику од америчке која је без везе (453,59237 g).

Посетили смо и Хелгу и Стефа. Ћерка им је сад већ згодна риба, мало изгубљена, како већ приличи тинејџерки. Наравно, нисам имао ништа о групи "Свит" - ово је доба панка, потпуно уништење културе гитарских јунака, таман кад је и требало. Прибележио сам у главу да повремено проверим да ли су почели нешто и да граде. Доста касније, тек 1981., ће доћи нови талас, што је било добро. Тај сам воз мало пропустио, закачио се тек 1982.

Стеф нам је причао како су правили машину за сортирање драгог камења, по тежини или величини. Кад су тестирали, испало је да су се рубини и још пар врста добро статички наелектрисали и остали залепљени у неком буџаку у машини. Наручилац је измерио шта је прошло кроз машину, видео да не фали нешто много, алалио губитак као очекиван и занемарљив, а Стеф је од тога нама дао једну кесицу са неких седам-осам рубина, величине 3-4мм. Та је кеса још увек негде, кад бисмо знали где.

Спомиње се: гастарбајтер, Инге танти, Клаус, Љубивоје Томић (Љуба), Ома, Стеф, Хелга, на енглеском

25-XI-2015 - 31-X-2025