03-X-2009.
Данас сам возио Мијату. Поподне смо отишли до Трејдер Џоа да купимо оне белгијске чоколаде - зване „фунта плус“ јер су од тачно пола киле. Обично купимо шест или осам, па нешто бољег сира, некад неко егзотично пиво, например онај Стар Хил из Еберга (ни за писмо ни разгледницу, занимљиво али танко, има један састојак укуса а фале сви остали). Сир је добар, колико се већ може од мртвог млека... сир од сировог млека је овде врло кажњив по савезном закону.
Дивно време, близу обале (мада ни море овде не мирише како треба, вода није довољно слана јер се уливају три реке), спортски настројена кола без крова, уз мене моја плавуша, ветар јој у коси*. Купујемо чоколаду...
Ма, ајде, овако сам нешто сањао некад давно, није лоше ни испало, а није ни тако касно, још умемо да уживамо у томе. Истина, није наш ауто, нисмо на неком шашавом летовању, и до мора има још понека миља, али ми смо прави, растерећени, без већих брига.
А знам стражњи улаз на њихов паркинг, па туд избегнем најгоре семафоре, где се чека у свако доба дана. Догађало ми се већ - кад знам све скраћенице и завучене паркинге, потрошио сам варош и постаје досадно, време да се мења.
Сутрадан, блог:
Солярис против Соулериса, илити Запад против остатка
Наручио сам оба филма да ми заједно стигну са Нетфликса - прво Тарковског, па Содерберга. Стигли су тим редом, али је први био на много аканом диску, прошлом кроз много руку, свом изгребаном. Вратио га, замена стигла за два дана. Нема везе што сам их гледао погрешним редом, Сољарис сам већ трипут гледао, на отприлике десет година.
Други су већ ваљда разрадили ову тему - где Лем хоће нешто о границама људског поимања стварно страног, а Тарковски истражује унутрашњег странца, какав човек постаје кад га завитлају у хладноћу далеко од Земље, Содерберг... ужива у бескрајним флешбековима љубавне приче, и пет пара не даје за ишта дубље. Јесте, дигао се изнад холивудског стандарда, мрачно је, ликови су чудни, чак и станица Соулерис је штогод маштовита (мада не и довољно офуцана).
Више бих о томе шта је Содерберг додао а шта изоставио. Прво и најпре, дуга историја између Криса (сад Chris) и Хари (сад Rhea, безразложно) траје предуго, а у Сољарису је ни нема, у књизи добија две-три реченице. Разлог за ово је ваљда комерцијалан - филм се рекламира као љубавна прича. Тако се некако и завршава, где др Гордон (замењује Сарторијуса) бежи а Крис и Хари остају на станици, да падну с њом на планету, која ће их можда пригрлити или штагод. Ово узгред и решава судбину станице, која ни у књизи ни у Сољарису није изречена. Да се подсетимо, у књизи Крис седи на површини и тихује, а у филму се враћа оцу као древни заблудели син, у дачи на острву које је на себи направио Океан.
Ко је видео само Содербергово, Океан је само неоштра површина планете, не спомиње се уопште, ни речју, никако. Мислећи океан је главно питање у оба претходна рада - на томе је одрасло и остарило више генерација научника не решивши загонетку; он је једини разлог што станица постоји. Содерберг изоставља (кад смо већ код тога) било какво спомињање соларистике, научних тела, књига о планети, филозофије науке, било каквог основа да се у људе посумња као у могуће кривце за слово С у СФу. Остало је само оно што је баш неопходно за радњу - Сноу (прекрштен Снаут, јер би се читао Снот) има један криптичан монолог, има Гордонов брзи технотрућ, и нема ни назнаке да су они научници који међу собом расправљају о проблему. Све скупа, разговора о томе зашто су уопште ту има колико и разговора о узроцима вампиризма у страви и ужасу.
А ни целим истраживањем не руководи никакво научно тело - станица припада компанији (!), која је скоро невидљива, осим она два чауша што извлаче Криса из млаког полуживота и шаљу га у свеми. Наравно, лик Бертона, пилота који је први видео појаве на површини, и у Сољарису има подугачку епизоду (а у књизи неколико страна његовог извештаја), уопште нема. Нема ни помена летовима до површине, променама у понашању планете, ничег. А што се срећног краја тиче, он искључује јуначку жртву Хари. Али зато има обавезног цитата неке песме из лектире за средњу школу, да публика (вероватно млађа) може нешто да препозна и осећа се префињено јер је ухватила књижевну референцу. Бар није било библијских, мада откуд знам, могло је да ми пролети испод радара.
(А сад више не о Сољарису ни о Соулерису, него о Западу против осталог. Окрећемо лист...)
Тако имамо римејк совјетског филма, по пољској књизи, што се не рекламира много. Спомињу критичари, али реклама никад. Понекад обележе римејк као римејк, ако је оригинал баш познат. Нова верзија Ромеа и Јулије не мора да се гребе о оригинал; „Имаш пошту“ чак садржи и ситну посвету „Малом дућану иза ћошка“ (бар на диску)... али само толико. У већини осталих случајева, веза са оригиналом се изоставља или бар склања у буџак. Сумњам да нешто много гледалаца, ван уметничарских кругова, зна да је „Без даха“ био "A bout de souffle", или да је „Битка иза Сунца“ била совјетски филм, који је препаковао млађахни Џорџ Лукас, чији је главни допринос био да обрише све трагове порекла - други дијалози, исечено оне две секунде црвене заставе с краја, имена совјетских техничара поенглежена итд итд.
Данас сам нашао и најгорег преступника: „Дан мрмота“. Постоји совјетски филм „Огледало за јунака“ (Зеркало для героя), произведен шест година пре њега, што је много дужа прича коју је Холивуд упростио. Јунака има два, не један, и проживљавају дневну петљу, и то скочивши из свог дана у осамдесетим у један дан 1949. У малом рударском граду, где проводе добар део тог дана под земљом, не свирајући клавир.
Ово није тренд. Ово је традиција. Маркони је покрао Теслу (па и кад је Врховни суд пресудио да је Тесла, заиста, изумео радио, и даље се прича да га је изумео Маркони, ево и данас). Ајнштајн је женино име избрисао из првог важнијег заједничког рада - а Милева Марић је била математичар, не он - свеједно, ова крађа интелектуалне својине не да је остала некажњена, него је данас Алберт некакав геније, а она скоро заборављена. У програмирању постоји пољска нотација. Зове се тако јер нико на Западу не би умео да Łukasiewicz прочита како треба, макар као Лукасјевич, о ком ионако не знају ништа. У стварности, свака планета има Миланковићеве појасе, али само у једној СФ књизи (и ни у једном филму) тамошња планета их има. И, узгред, Миланковић је смислио досад најтачнији календар, који се нигде не спомиње као календар, али појасеве спомиње википедија - у чланку о календарима (!).
Ова традиција се, у мом речнику, зове Затворене Капије Запада. Идеја да градови буду затворени под куполама им вероватно лежи по духу, који чврсто верује да је све што је ван куполе само сировина, ако и то, и може се слободно узимати, без спомињања аутора, без укључивања (осим понеког делегата реда ради, да се покажемо великодушни) било чега интелектуалног или културног са оне стране стакла, у било коју листу „сто најбољих чегагод свих времена“. Јер такве листе прави Запад, о Западу, не о људима.
----
* И она се присетила песме „Очи Луси Џордан“
Спомиње се: блог, Ененберг (Еберг), на енглеском
14-X-2016 - 4-IV-2026