03-VII-1982.
Пред предајним.
Пре неки дан сам сишао са Моркецом до града на пиће, и да купим авионску карту до куће. Још мало па готово, или како се у војци каже, ситно!
Јутрос сам бунарио по контејнеру (не оном гвозденом, него неколико кубних метара простора ограђеног метар високим бетонским зидом) да нађем карту. Мора да је стигла тамо кад смо чистили предајно прекјуче. Нашао сам је за два минута, још је била одозго, и била графички скроз другачија од војног ђубрета.
Ма Тесла ми је рапав.
Ишкљоцао последњу туру, укључујући и снимак где држим неонку прислоњену на изводник антенског кабла, па ми сија у руци. То сам радио неколико пута дневно последњих пола године. Ако не сија како треба, значи да енергија избија на погрешну страну а не кроз антену, дакле подеси то како треба. Ако сија, значи да је електромагнетно поље око антенског кабла сасвим довољно да побуди зрнца у неонци, прогласи да је спремно и јави онима у долини да имају везу.
Орман иза мене је тај аеродромски предајник, илити скровиште за пиће. Тај је, кажу, некад и радио, не знам, нисам видео. Ова два су се најчешће користила; четирстотку и оно црно трофејно смо палили можда једном недељно, колико да останемо у штосу са тим уређајима. Мада, ко зна како и колико је тачно то све што смо о њима знали, ако се то знање преносило са војника на војника. Не сећам се да су и један и други водник икад нешто много чачкали око њих, нити да су нам нешто објашњавали.
Газда ака старији водник је држао у једном бункеру зечеве у другом кокошке (трећи је био магацин а четврти клуб доле, фото лабораторија горе). Нисмо никад јели кокошије, али је било понекад свежих јаја, а сад је на ред дошао и матори зекоња. Пре пар месеци смо мислили да је побегао, па кад смо га спазили у авлији, одмах смо га сатерали назад у бункер и онда тек видели да то није онај наш, ово неки дивљак. Дошао да једе, можда јебе... Газда рече да га задржимо, да поправи врсту, а и онај је већ матор.
И сад каже да прикољемо маторог, сутра роштиљамо. Други кувар, хтео да спреми пац (свидело му се да понавља "зец у пацу", има добар ритам), каже матор зец ће да буде жилав, учили су они то у средњој куварској, ал' јок, каже газда само га окачи да се оцеди. Е, кад команда претегне над струком.
Сутрадан одемо са шаторским крилом (што је цирада 2х2м ал' тако се зове, има нека фора да се од две или четири направи шатор, никад нисам то видео), не далеко, само 50м, ван нашег круга огољеног око врха, и накупимо гомилу шишарки и једва неко дрвце. Као најстаријег, западне ме почаст да будем уз ватру. Шишарке горе као блесаве, а никакве машице нисам имао, само виљушку, пече као враг. Депилирао сам по три прста на обе руке, од чега се пола зарекло да више неће ни да никне. А месо је било очајно. Тврдо, жилаво, суво, никакво. Добар беше мирис, дим је дим... ма требало је то у пац да овај не зна. Међу десет најгорих меса што сам пробао.
Колега Нишевци, Албанац са Косова, предавао ваљда социологију или марксизам, примети да сам престао да се бријем. Па, реко, то је зато што саам кроз три дана цивил, а у цивилу носим браду. Па како то може, па немогуће, професор да носи браду, шалиш се, то мора да пушташ само преко лета... Е па не, ево види. И ископам фотке што сам се зимус сликао са својим одељењем у 13. фебруару, ево види. Гледа он, неверица, не иде му у главу. Гледа и врти главом, како то може... Доживео културни шок.
Спомиње се: 13. фебруар, Дамир Молнарец (Моркец), на енглеском
4-X-2013 - 23-VI-2026