У Новом Саду је, полаже последњи испит. После испита треба да сврати до једне од цимерки из 1975. и њен сам телефон утувио. Шеф (тј старији водник) није ту цело пре подне, а ја му још као ћата (ваљда сам још преводио упутство за онај Тектрониксов осцилоскоп), па сам имао кључ од његове собе/уреда (аха, и сто и кревет су му у тој соби). Те сам почео да окрећем 021/2хххх и сваки пут сам добио исту госпу Шибенчанку. Све ми нешто није јасно зашто, па пробам поново, и наравно добијем је опет. Скоро да се спријатељимо. Леп далматински дијалекат и нагласак.
А онда сконтам да на столу више нема два телефона, један је требао за нешто, или је шеф некако сконтао да кроз прозор окрећемо бројеве. Па је остао само један, и тај уштекан у војну линију. Водећа нула у цивилној мрежи излази у међуградску, а у војној излази у цивилну. Наравно, да сам окренуо две нуле, изашао бих туда у цивилну, али сам знао да не би то ишло, јер ем је искључено ем би негде неког узбунило и само ми још фали истрага.
Па сам напросто иштекао телефон из утичнице за војну и убо га у цивилну линију. Цивилна релејна станица је ионако унутар наше ограде, мора ту јер је ово специјално брдо, а пошто им је практично чувамо за џабе, не кошта их ништа да нам дају једну испитну линију. Колико год да потрошимо импулса на њој, неће се бројати нигде, па их и даље ништа не кошта. Једно време смо накачили свој телефон у бункеру на ту линију, па смо из фото лабораторије звали кући, мада и то само кад газда није ту, јер док окрећеш број на једном телефону, за сваку цифру зврцка звоно на оном другом, нисмо имали тонско бирање. Но, газда је укапирао и одсекао ту линију, тако да само из његове собе...
Како сам га уштекао где треба, из цуга сам добио број у Новом Саду. Јавила се цимерка (сад бабица), па јој додала слушалицу. И јесте, положила је тај последњи испит и сад је доктор. Ех. Потрајало је, а сад је готово.
17-X-2013 - 16-VII-2026