мај 1961.

Ваљда је то било овог месеца. Тад сам савладао и латиницу, не знам колико после ћирилице. На кевиним цигаретама је све било на оба писма, а и другде, па сам се забављао упоређујући, само кад су ми објаснили у чему је штос са два писма. То је можда било још месецима раније, чак је било да сам апотеку прочитао као аротеку и слично.

Забавник је био у новинском формату, лакше се читао савијен

Кренули су да нам праве пут. Досад смо имали три реда багрема на улици, и пут од туцаника. Багрење је сво повађено, а онда су донели ово огромно камење. Током наредних месеци ће да ископају поприлично дубоко и да крену да то слажу.

После Забавника су почели да ми купују и Кекец, а онда и Мали Јеж. Једном су ме послали до оног киоска код капије шећеране да купим новине. Наша улица јесте поприлично главна, али та два ћошка што сам имао да пређем су бочни ћорсокаци који се завршавају пругом, нема ту саобраћаја. Није га много ни било, три четири аутобуса на сат и десетак кола. Можда су тада још ишли они плави лондонски аутобуси на спрат, то сам баш волео, обавезно сам терао кеву да се попнемо и гледамо одозго. Шофер ме запамтио, то је онај лик што је имао пуну кућу канаринаца, код њега су снимили шпицу за "Добро јутро, децо". То се емитовало свако јутро у 7:00, па сам због тога омрзао тај снимак, ујутру је било напросто хладно, шта се заложило увече није држало до ујутро, а онда ноге у хладну обућу, ма све што пипнеш је хладно. И тај цвркут ми је у глави остао везан за то.

Елем, одем ја и купим Кекец и Политику (за ћалета, дакако), дакле мора да је био уторак (или беше Кекец био средом?), и по повратку испричам како сам преварио чику у трафици. Јер "овде пише од 7 до 77 година, а ја немам ни шест". Јер писана реч је била закон, увек нешто званично и озбиљно, иначе не би било одштампано.

У задњој авлији, иза шупе и мале шупе (где смо испочетка имали и свиње, остао је валов, ал' не сећам се да сам их виђао), је увек било дрва. Вероватно је ту и багрење са улице, како су га одсекли. Кувало се на смедеревцу, увек је требало дрва.

Сећам се да је једном било да за неки празнички ручак није успело одсецање главе кокошци, и да је са тако висећом главом трчала по дворишту док није искрварила. Сцену сам запамтио као занимљиву али не и нешто страшну.

Граница између предњег и задњег дворишта је била жичана мрежа. Напред је било цвеће, назад кокошке. Право банатско домаћинство би имало још и башту иза, ал' кућа је на углу, иза је комшија. Вечито је држао ту као искренуту хоклу на том прозорчету, што је био ред - ако имаш прозор који гледа комшији у двориште, направи некако да ти не гледаш.

Спомиње се: шећерана, на енглеском

18-IV-2013 - 6-II-2026