Назад у досадну менталну онанију, војску. Ћале ме опет одвезао до аеродрома, и опет сам се цео дан шетао Задром, разгледао позната места а све као не видим, немам појма где сам био цео дан. Појео нешто и правац Шибеник, шврљао градом до сумрака. Можда ми је досадно у граду, можда је она постаја на вр брда најудобнија рупа што постоји у војсци, али је ипак војска, а напољу није. Па сам оклевао, попио шприцер негде с погледом на море, па тек онда полако узбрдо. У јеботе ал је врућина. Већ на пола успона сам био гола вода.
А онда сам тамо чуо да је наређење да се више не носе јакне издато још пре три дана. Свратио до Моркеца у предајничко, па смо ракију што сам донео сместили у наш специјални сеф. Сеф је био преградак у аеродромском предајнику, величине двокрилног ормана. Био је модуларан, тј свака секција се могла извадити, само одшрафиш четири 10мм завртња. Осим оне где су били волтметар итд, која се није извлачила него отварала, врата а не фијока. А иза тога доста празног, што смо открили кад смо покушали прстима да одшрафимо, и успели. Како то? Па и пришрафљено је тако. Стану четири флаше. Имали смо тренутно две, његов виски и моју ракију. И нешто пршуте.
Пазили смо да се никад не ождеремо. Једно или два пића, колико да се осећамо нормално. Газда (тј. старији водник) нас никад није ухватио.
Негде следеће недеље сам био на стражи. Газда није био ту, ваљда је мувао нешто доле да добијемо екстра намирница, и док сам му пре подне намештао кревет пазио сам да прозор само изгледа затворен и да је други телефон уштекан у цивилну утичницу и да је довољно близу прозору.
А предвече сам, шетајући нечији М-72 (Заставин клон Калашњикова), са шлемом на глави, задигао ту мрежу против комараца, јер знао сам где је угао подеран, гурнуо руку кроз прозор и дохватио слушалицу. Примакао телефон, слушалицу у другу руку, окренуо број и... "не, не прислушкују, ово је цивилна линија... а тај звук, па на стражи сам, лупка ми слушалица о шлем". Кући су сви добро и чекају да се вратим.
Кад сам већ споменуо газду, он је ту негде најзад купио фићу и понекад долазио њим на посао. После ми је причао агрегатиста, који је био задужен и за резерве горива - не толико за кампањолу, колико за мали и велики агрегат, тј генератор, јер смо као били тако важно чвориште да није смело да се деси да икад будемо без струје. Мали генератор би се укључивао аутоматски, за четврт секунде, јер је радио на замајац који се увек вртео а заквачио би се за мотор кад треба те га укључио. Тај је био мањи и давао струју само за најнужније уређаје, а агрегатиста би онда имао да отрчи у тај бункер и укључи велики генератор, чији је мотор био скинут са неког совјетског трактора гусеничара, нешто огромно. Елем, газда је ретко плаћао гориво - фића мало троши, а то мало може и из војног резервоара, неће ни да се примети. Не би ме чудило да ни оне кокошке нису никад стигле у наш лонац, ал' у његов могуће да јесу. Оно, ајде, било је свежих јаја...
15-XII-2012 - 15-I-2026