Ако у војсци постоје оазе, нашао сам једну. Ни капа се не носи, неизводљиво. На вр брда уме да дува, што сам наредног месеца и доживео, кад сам силазио путем под углом од 90 степени у односу на асфалт, дакле скоро хоризонталан, ослоњен на ветар. Јер пут је нагнут својих 30-40 степени.
Али данас је време предивно, и лепо се видео и ближи и даљи залив, и Велебит на северу, и сунце је сијало и ветра скоро ни да није било. У заветрини иза кујне сам легао на клупу, под главу подметнуо штитник од сијалице и покрио га капом (коју сам још, скроз без везе, носио са собом), и заспао. Пробудио се сат касније са главобољом. Сунчаница, другог јануара. Одспавао, прошло.
Ујутро је добро што нема пожарног, има свега један на стражи. У седам само звони, не дере се "устај, војско!" како то раде по касарнама. Лепо. И доручак је много бољи - има сланине, јаја, наш кувар пече хлеб сваког дана. И упркос свем том узбрдо низбрдо (има 3-4 метра висинске разлике унутар зидина), почео сам да набацујем киле. Мислим да ме средио додатни оброк који је добијала ноћна смена. Није нешто, четврт киле хлеба и пола литре млека или јогурта. Било је и воћног млека касније, што звучи без везе и није се нигде примило, нисам га никад видео у продаји, али је у ствари одлично.
Негде око десетог смо имали рибе. Матуранткиње из средње медицинске, њих десетак, као нека омладинска размена трт мрт, у ствари је наш водник имао рибу међу њима, и три-четири месеца касније су се и венчали, ваљда кад је она положила матуру, а она је била као неки омладински активиста па лепо смислила ово као акцију, све позитивно а ми одједном у женском друштву. Водник је строго пазио да се не појави неки алкохол и да неко не повилени, ал' све је прошло океј. Мало плесали, ћаскали, провели сат два и разлаз. Десило се отприлике ништа, ал' је бар тај призор женскиња освежио недељу. И, наравно, већ сат касније је све изгледало шугавије него пре.
21-VIII-2019 - 23-VI-2026