29-XII-1981.
Цуњам по касарни већ два-три дана, немам шта да радим а ни неко задужење, ни до пива ми није. Нисам више ни на стражи, најзад, чак ни заменик командира страже. Онда сам бар могао да џоњам цео дан, јебига, био сам ноћна.
Данас је напокон решена моја судбина. Смиловали су се да ме не пошаљу назад на Вис (нису послали ни Тошкета ни Дудека, обојица су добила нешто на обали), него ће ме на оно брдо изнад магистрале, предајна и антенска станица, званично "метеоролошка станица". Аха, обичним лорњоном се из града види антенски торањ. А одавде се види цео град.
Спаваоница је скоро као код куће, кад се упореди са оним доле. Топло, има некакав тепих, и скоро пријатно мирише, уопште није лоше. Опет хватам горњи кревет, одлично. За веце се ни не сећам да ли је био чучавац или шоља, вероватно оно прво, можда и боље, ко зна после кога треба да седнеш, ал' смо бар имали топле воде у свако доба и могли да се туширамо кад нам се ћефне, а не да одлазимо организовано једном недељно као што смо то доле радили.
Само шеснаест до двадесет људи, довољно далеко од цивилизације и хијерархије, само један подофицир (дакле са средњом школом, један од четири класе водника или заставник). Један би држао смену две недеље у комаду, дан ноћ, па би га сменио други. Политика је изгледа била "не правите ви срања мени па нећу ни ја вама", и изгледа да је радила. На угловима су била четири бункера, права тврђава, изградили је Италијани за време рата. После сам укапирао зашто спомињу жабаре, кад су ме водили у подземни део (ака рупу). У ходнику ми је коса чешала о таваницу, а нисам неки дугајлија... у Италији бих тих четрдесетих био горостас.
Посао је био прост. Неко из долине, иза брда, би јавио кад треба нешто да емитују, на којој фреквенцији, у које време, на ком предајнику (било их је шест), да их зовем кад буде спремно. Кад заврше, звали би они мене да искључим. Тога је било три-четири пута за ноћ, ваљда по неком плану. Предајници су били све лампаши, чак и она најновија четирстотка, каква је ишла на бродове. Имали смо и неку старудију, један аеродромски предајник, величине двокрилног ормана, који је радио једно време прошле године, кад је ту био неки војник Славонац са мађарским презименом, тај је био неки лудак за електронику, ал' природа звери је таква да се те стотине вати негде морају протерати; ако је фреквенција добро подешена све иде океј и та снага се истерује кроз антену. Ако не, вишак енергије оде на грејање неке од лампи, и ако се не среди довољно брзо, оно прегори. Тај предајник је канда издржао три дана након што се тај тип скинуо.
Најстарији је био неки бродски предајник, вероватно још из касних тридесетих, поклонили нам Амери после рата. Био је велик као наш фрижидер, скроз црн споља, емајлиран, што су вероватно урадили наши, јер ево и натписи су на српскохрватском и угравирани у емајл. Тај је у средини имао неку пентоду или тако неку жешћу лампу, запремине око две литре, на којој се могло испећи пиле кад је радила нормално, а кад би се раздесила вероватно би грејала боље него ТА пећ.
А имали смо и ту пећ. Истина, није имала термостат, али је имала жицу за њега, и ту бисмо некако састављали те голе крајеве. Не иде ми у главу да то тако стоји већ ко зна откад и да нико није на то накачио никакав прекидач. Седели бисмо на њој, Магнохромова шестица (шест киловата, тј.), иста као она што смо имали код куће. Негде у упутствима је писало да не треба седети на њој, ал' то никад нико није зарезивао. Ионако се продавала у расклопљеном стању, јер је у збиру била претешка, и склапао сам је и знам колико је јако кућиште. Само сам чекао да дође неко да ми сере, оно „јел ти и кући седиш на пећи?“ (што је била главна техника за изазивање осећаја кривице код нападнутог, типа „тако ти са друштвеном имовином, а кад је твоје лично онда пазиш“) па да му кажем „не, код куће ја легнем на њу“. Ал' нико није хајао за то, па смо бар дупета огрејали.
Но, то смо били ми, краткоталасна техника у згради, и тај радиотелефон. Била је и та микроталасна веза из рупе, они су били испод неколико метара камена, тамо грејање није ни требало, сами уређаји су довољно грејали. То је већ било нешто новије. Онај други водник нам је касније причао да је то шведска машинерија, коју смо добили на неки страобалан попуст, јер је имало шифровање за које је НАТО имао кључ, па би могли да чују све што причамо, бар ту на мору где увек може да се ухвати неки бочни талас и прислушкује. Ал' наши су повели неког професора са неког ПМФа, стручњака шифранта, који је изигравао возача и замолио да присуствује презентацији, да прича сину који хоће да студира електротехнику. Током презентације, кад је део о шифровању био готов, неко од наших генерала само погледа ка 'возачу', овај климне главом, и наши то купе. Онда је овај претамбурао шифровање и ови нису могли да нас прислушкују. Звучи као прича типа „а на крају Србин све њих зајебао“, и тачно личи на нешто што би нека од тих наших служби умела да смисли и пласира ликовима као што је тај водник. (кад сравним са оним што ми је после причао Лес, слушали су све, вала у шеснаест)
Друга дужност је била телефонија, био сам веза између земаљске војне жице и ФМ радија за бродове. Звао би неко са брода, да га повежем са неким локалом доле, ређе у обрнутом смеру. То је већ било ненајављено, али је машина била поред кревета, звонила гласно (ако је позив одоздо) или бих чуо глас (ако је са брода). У року од два дежурства сам се већ утренирао да се будим кад треба. А онда бих имао форе да спавам до ручка.
Тог је дана умро Крлежа, па на тевеу није било ничег другог - али је теве био у боји. Први пут да седим ближе и дуже пред колор телевизором, и мора да наиђе нека оваква досада. Али кад је водник отишао да спава, момци су ми показали остале канале - италијанску лагану порњаву. Били смо таман довољно високо да се Италија види (понекад и голим оком), а њихови предајници су сигурно били издигнути. Па, ако метеорологија послужи...
Спомиње се: Дражен Јерић (Дудек), Лес Пол, ТА пећ, Тошић (Тошке), чучавац, на енглеском
15-VII-2022 - 25-VI-2026