Или можда дан раније.
Нисмо ништа радили што се тиче обуке, ни стручне ни стројеве. Учили чинове, и то двоструки комплет - и војне и морнаричке, јер овде на мору их има од обе феле.
Разбацаће нас по другим местима за обуку. Одлично, било где само не овде. Видели смо линијаше како се враћају с посла, сви бели од кречњачке прашине, ломили су камен цео дан. Сви лепо поцрнели и мишићави, уморни као пси. Командир чете је надобудни идиот - чета је освајала плаву траку за постигнућа квартал за кварталом, што тако лепо напредује његов план да се све везе укопају. Тако сам чуо, а да проверавам нисам могао. Свеједно, ајд опет на брод.
Упркос камперском искуству, не умем да стрпам све то у ранац, нарочито шињел. Опет, пошто сам некако најстарији а као најшепавији, десетар на примеру моје опреме објашњава осталима како се пакује, и тако моје буде спаковано.
Шаљу ме у Шибеник, са још двојицом - Тошкетом, учитељем са Косова, и Дудеком, младим сељаком из Загорја. У Сплиту хватамо воз (бар познајем луку, мање више), не неки експрес, војска плаћа минималну карту. Иде, наравно, преко Перковића, где скоро сваки воз мора нешто да чека. Тамо попијемо по пиво. Успут, причамо са неким рибама из Белгије, ја опет преводилац, и показујем им наше древне маузерке, М-42, "ово су наше девојке за следећих 12 месеци".
Стижемо у Шибеник касно поподне. Неки десетар, очигледно чекао наш воз да њим оде на одсуство, нас упућује ка касарни. Види колико имамо да носимо, и каже да имамо среће, идемо у малу касарну која је ту на крају залива, нема два километра. Она велика је двапут даље и пет пута озбиљнија. Касније сам схватио шта је тим хтео да каже.
Опет, још неколико дана не радимо ништа, чекамо остале "из откоманде" да стигну током викенда. Тек у понедељак ћемо упознати свог поручника, Елвира. Судећи по овом викенду, овде је опуштеније него на Вису. А и нису неке планинчине, ово је шћућурено између пруге, друма и залива. С оне стране друма је ремонт бродова и подморница. И војни затвор, који сам срећно избегао.