05-VII-2008.
Спавао до 11. Ленчарио цео дан. Дим из СКаролине се није разишао до касног поподнева. Кажу „brush fire“... па те четке су вам од јефтине кинеске пластике. Мирис запаљеног ђубрета знам напамет, код куће би се скоро сваког лета трефио један такав дан са ветром из погрешног правца.
Кад сам хтео да се провозам бициклом (ово сам објавио као редовну вежбу, почев од ове недеље), Лена решила да крене са мном. Мало смо се задржали да спремимо њен бицикл („једна кап шиванола“ - ((c) Кечига), напумпај гуме) и одосмо... до краја улице, кад је као почела киша. Ајд назад.
Пола сата касније као да није ни било кише, асфалт сув. Кренемо опет и стигнемо један паркинг даље, а онда је озбиљно почео пљусак.
Е сад кад бисмо залили биљке, опрали кола и кренули да се возамо, могли бисмо да наплаћујемо дозивање кише (или недозивање, попут Адамсовог бога кише).
Увече, опет гледао „Стаменог баштована“, само први сат, па је звала Го. После су дошли и Нина и Ендер па смо чантрали сви заједно.
Купио Лени две књиге на Амазону - „У дивљину“ Џона Кракауера и „Лако и брзо АП физика Б испит 2008 издање (колеџ пријем прип)“. Озбиљно схвата школу.
А пролази и другу школу. Јуче је учила да штрика, данас кренула за озбиљно.
Седмог опет нека журка, код неке Пејџ (или неког Пејџа), и опет возим Лену до тамо, па кад јави да је готово, идем по њу. Јесте негде у крају за гледатеље са јефтинијим улазницама* (биће после и неких адреса северно од аутопута, где нису секли шуму кад су градили), није тако отмено, ал' свеједно је нешто пицнутије него код нас, мање ђубрета по сокаку. Није да код нас има нешто много, него тамо има још мање.
Наравно, пошто се возикам и не радим ништа, шкљоцам колико стигнем, и успут. За ово сам сад морао да проверим да ли постоји или је напросто неки наглуви ћата на Елисовом острву записао како је умео, или је пак нова неписменост стигла и у именовање улица. И гле, није грешка од Холидеј, постоје два Холадеја, један у Јути и један у Тенесију, и била су два знаменита лика се тим презименом, један правио виски, други држао поштанске кочије (или сценске тренере... stage coach). Мада, ко зна како су се и они испрва презивали, лако је могуће да су их тако записали, а кад једном стигне на папир, тешко се мења.
Ово сам шкљоцнуо на семафору, негде су нешто копали за струју, ове дизалице су ваљда за убадање бандера. Касније је ова фотка стигла и у ону серију „сива Америка“, јер осим оних наранџастих знакова и неколико шипки, ништа ту није у боји.
Ћалету добро родиле кајсије, иако су ружно завршиле цветање. Каже, читави гроздови плодова, треба да дође Микица да му то слика мобилним па да нам пошаље. Ма да, вероватно је исто као пре три године.
Феривер је у Барселони на Ешрету, а долазе опет они Руси, па рече Дејвид да опет мало ушминкам ону верзију на ћирилици, да се мало дувамо.
Коначно смо заменили фарове. Пластика на оним старим се замутила и пожутела. Прошле године за технички су ме одбили због тога, па су ми Нина и Ендер донели неку пасту па смо то исполирали и један је прошао а за други сам платио 40$ да они у сервису исполирају још једном (мада нешто не примећујем да је испало боље). Сад сам нашао на мрежи нове новцате са комплет сијалицама за $50 - само сијалице вреде брат-брату $4 комад - те сам то заменио. Ни пола сата посла, али на +30 сам био гола вода док сам завршио, нема везе што лепо пирка.
----
* наравно, Алан Форд
Спомиње се: Алан Форд, Вујадин Габоров (Вуле), Горана Средљевић (Го), Дејвид Бертон, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), Таса Раденков (Кечига), Феривер Фертилајз (Феривер), шиванол, на енглеском
6-VII-2008 - 9-X-2026